Narodna skupština

СТРАНА 236

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

владе као што је била либералиа влада, ои иеће иретурпти само једну Краљевипу иего десет, а доказао им је Горачић. (Чује се: тако је). Тај отпор неће да учинп друштво за пот помагање српске књижевностп, него ће да учпии народ. У последњем свом ставу рече: „Ви сте се нешто, господо, ужурбали, кад ја говорим; вп сте се сад променпли а слутали сте ме кад сам бпо посланив." Јест, истина, да смо га слушали кад је он говорио као мослапив у Скупштини, алп г. Рибарад је онда говорно са свим друкчије, а сада се г. Рибарад променио н, као министар, почео је да осваја и увеличава своју странку путем бајонета, оружја, помоћу српске војске. Отуда, дакле, излази та наша ужурбапост, што ми сада нисмо мопи слушати г. Рибарда као раније. Г. Рибарац није овде говорпо да се од оптужбе брани, пије говорпо за нас него је говорио за стран свет, којп га не познаје и који не зна, шта је он радио, а који је бпо од 9 августа у овој зеиљи, тај пеће моћи да слуша оно, шта г. Рибарац прича, кад зна шта је он радио и какве је несреће у земљи чпнпо. Он каже, да не би био грађански рат. Ја ие мислим тако, ја мислим да је већ целој земљи бнло тешко и мислим, да би свакако бпло грађанског рата, али то не би био управо грађански рат — буна, него би то био отпор парода, јер је и најмпрннји човек у Србијн био дотеран дотле, дајемораода нобегие или у хајдуке, или да сврлш са њима. (Чује се: гако је). И кад је то све тако рађено, опет данас кажу, да су служили часпо и поштено Отаџбннп. Ја држии, да је наше ираво да очувамо овај парламентарнн пут и да дамо прплике сваком да мнсли, да не дамо нпкоме да се титра са народом. То нам је Устав дао, п тај Устав није био неиозпат њима, јер су и Авакумовић и Рпбарац бпли у усгавотворном одбору, и кад се нађе таквих људи, који освајачким путем хоће да узму туђе право, онда то није служба на часг земље. И за то вас молим, процените све ово и ако мпслнте, да је овако било у стварп, немојте да оставпте кривце некажњеве. Мидутин Гарашанин — Господо, не устајел д| говорпм зато, да вас помажем па путу, којим сте погалп ; не устајем да говорим пи зато, да браним оне, против којнх сте ви ваше оружје обрнули; — устао сам да говорпм просто пз разлога, што је ствар, која је данас па претресу, једна врло ретка појава у свету парламентарном, и од иочетка нашег Устава до данашњег дана, то је у нас прва. И према томе што је у свету ретка, а што је код нас по новом Уставу прва и што може нмати последпца осетних за земљу, ја сматрам, да је ствар врло важиа и да свакп посланик у овој Свупштини, у овој прилицп, треба да обележи своје држање не само својпм гласањем, него да то своје гласање пред Скушптппом и мотпви,не. Устао сам, дакле, господо, у нме мојпх другова н моје, да наше држање у овој ствари пред вама покажем. Алп оспм овога разлога нма још један, а тај је, што мислим да усред ове заталасаности и огорченостн, која је завладала у Скупштини, није излишпо да се чује и глас једнога човека, кога не заноси нпкаква пристрасиост ни према једпој од завађеннх странака; мнслим, да није излишно, да се чује глас једнога човека, који п сам прппада једној политпчкој странци, којаје од обеју ових странака, некад заједнпчки, некад иосебпце, била и вређана и гоњеиа и злостављана, п која још нидоданашљег дана не подиже гласа освете ни иротпв једне од њпх. Мпслим, да је вредно, да се у Народпом Представништву чује и такав глас, не зато што ће битп послушан, него зато шго ће бпти пскрен, игго ће бпти незаиитересован, што у Народном Представншптву треба да се чује, те да се бар покуша, да се очува иравди најстарија реч, а озбпљиосги и достојансгву овога Дома, сва снага њпхова. Господо, ире но што се тужб.1 иред Скупштином појавпла још за време, док се она у главама оних, који су је ппсали и потппсали, кувала и варпла — она је доиста изгледала и страшна и озбиљна. Али, кад је први нут овде, пред Скупштином про-

чптана, много је од онога, што је у њој било страишо, отпало ; а кад смо је мп добили штампану у руке, п код наших кућа проучили, спало је много п од онога, што је у њој озбил.нога бпло. Ја нећу да прејуднцпрам шта ће бнти на крају од свега овог, алп бојпм се, да пред псторијом, и то не далеком него најблнжом н иајскоријом, на крају не испадне: дајеово бпла једна врло велика холуја у једној скоро празној чаши воде. Најпосле, тужба је наппсана; она је оваква, каква је и сад иастаје нитање: хоће ли Скупштина ту тужбу, такву како је иаписана; хоће ли Скупштина то као своје дело да прими? Господо, ја мислим, да ако је нама стаао за тпм, да се спасемо од сваког прекора, — па чак и од сенке ирекора једнострасности и тесногрудости, — ја мпслпм, ако нам је стало за тим, да нам се не рекне једног дана да смо озбиљност и достојанство овог Дома ставили у службу своје паргиске мржње и освете —ја мислим, да треба у првомд реду да се запитамо: шта мпслимо да постигнемо радом, на којп смо прегли, и после, да се запигамо: да ли ћемо то у ствари постићп? — Јер најпосле, ми пзван овога Дома можемо говорпти, мислпти и радити како хоћемо; можемо датп слободна тока пашим партискпм и нашпм лпчапм осећајпма; можемо волети и мрзети; можемо хвалитп и кудиги; можемо угађати себи и свом срцу до миле воље. Али тд једанпут у овај Дом уђемо и под овај кров станемо, лнда не смемо ни за трепутак заборавити: да нас свом тежином и важношћу својом притисаује она велпка заклетва, коју смо овде ономад пред народом, пред светом и пред Богом положилп и којом смо се заверилн да ћемо у своме раду иматн пред очима само опште добро Краља и народа. За то опште добро ми смо се, господо, пскупили овде; за то опште добро народ нас је и послао амо; за то онште добро Краљ нас овде прихватно и поздравио и — сам се пред нама на њега заклео. Али, господо, да у том послу тог општег добра може битп — треба да у њему буде иравде п то прдвде целе и простране, правде јасне, и разговетие, правде беспрекорне, оне правде, без које не може да буде добра ни за Краља ни за народ, а још мање за ову нашу заморену Отаџбину. Ако у нашем раду не буде те и такве правде; ако она до иола пута стигне па сустане, ако опа буде једнострана, онда се то у нолитици, господо, не зове правда, то је онда — освета. Она може нас за неко време и да задовољи, али веру.јте, да она за собом оставља само несрећне трагове за земљу. Нико не зна, где се и како се завршују рачунп, који са осветом почпњу. Освета је врло чудновата ствар и врло елаетпчна, она се одскоком враћа п по правилу удара тамо, одакле је и пошла. Ако, дакле, господо, налазпте за потребно: ако мислите, да државни разлог захтева, да се статуира, да се ностави пример, онда тај пример треба поставпти у целом иространству његовом. Не треба нигде да остане одушке, ни пукотине — па ни нехотичне, кроз коју би могао ировиривати инат нли освета. Треба да радпмо онако, како ће сваки беспристрасни посматрач, кад буде посматрао овај наш рзд, морати прпзнати, да смо били руковођени само великим обзирима дужности према земљи, нрема Краљу и према народу, и још већим обзирпма према правди, која држи и земље и народе п краљеве п која је једина кадра да ирпбави уважења овоме телу, у коме смо. Ако дакле, господо, налазите да треба поћп у ошите путем оптужбе, онда има два пута. Илп треба оптужбу поднети нротиву зла гажења Усгава у целом нространству његовом, свуда, где се зло појавило; треба тражити, да се казаи свако зло гажења закона, зло проливања крвп — свуда па ма где то бпло. Ако се то не може пли неће, опда се треба са тим злом ухватитп у когатац на самом извору његовом. Ово шго се овпм предлогом тражи, то није ни једно нп друго, то је нешто треће; то је нешто нејасно, неразговетно; то је ограничено; то је једнострано н допустите мп да кажем, то је нешто, што се најгоре изабратп могло. У политпци, господо, цени се п суди о стварима скоро увек не по ономе, какве су оне у суштпни, него ио ономе,