Narodna skupština

СТРАНА 508

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

Мика Хаџи Тонић — Ја сам задовољап с тим, што је то привремено а иначе не би требало да остане. Драгомир Рајовић — И ја сам тако исто задовољаи, по Што је то привремено; а иначе не бих био задовољан, него бих тражио, да се то у члану овом означи. Потиредседник — Објављујем да је претрес свршен. Стављам на гласање: Ко је за то, да се чл. 14 онако каао га је известплац прочптао, примп, нека седи, а ко је против, пека устане? (Сви седе). —- Објављујем да је Скупштина усвојила чл. 14. Известилац прочита чл. 15 (ст. 354). Драгомир Рајовић — Прошлог чигаља овог члана, док сам га ја прочитао, ви сте га већ одгласали, те нисаи могао онда да говорпм, и због тога морам сад да говорим, — Држим да овде има једна битна мана у овом целом закону. Овде се господо даје привилегија, а нривплегпје су обично пут самовоље, законом треба то да спречимо, да не дамо могућности, да буде самовоље. То је моје убеђење. Збогтога сезаконпипишу, да онп буду подједнако на све примењени, а кад се каже: „минпстар фпнансија па предлог државне комисије, одредпће у колико је продаја мононолпсанпх предмета по целој земљи слободна радња, а у колпко је за продају појединих предиета потребна дозвола за мононолисане предмете". А то значи ово : Оставља се министру, да он, ако има вољу да је коме хоће продају, он каже: ја узимам, да иродајем по моноиолисаној цени свакоме без разлике, п онда је то слободно прпдавање свакоме ко од државе купи, то је с.шбодна радња. Овим ће се да учпни то, да се дозволи министру финансије право, да ове монополпсане предмете даје у продају само оним људима, којима он хоће. То је нривилегија, то је још нешто горе, него што је учнњено код монопола дувана, где је дата продаја великонродавцима и малопродавцима. 'Гамо се бар и конкурсом даје, а овде се просто каже: ја дајем Вукашпну, дајем Вукићевпћу и т. д., а другом впше нпком не дам продају овпх предмета монополисаних. И кад га занитате: зашго се то чини, онда ће вам министар да одговори: на ја то чиним на основу чл. 15. Господо, овде је пало речи доста, како ми хоћемо да подигнемо и створимо благостање у нашем пароду. Благостање се ирво подиже у земљи, кад се даје слободиа радња, слобода трговања; кад се сваком трловцу даје могућности, без разлике да се може користиги својом трговином, радњом. На овај начин, како је у чл. 15 казаго, ми дајемо мннистру фи нансија привилегију, да одреди 5, 6, и 10 без конкурса, да онп само једини имају право, да продају моноиолисане артикле. Кад се узме и то, да се овде даје један предмет, којим се наш народ ноћу осветљава, да не буде у мраку, кад се узме да се даје шконт на продају пића, то онда ми се чини, се два велива иредмета монополисана, који су предмет трговпне дају држави, и да други не сме да узме своју корист од тих нредмета монополисанпх, и да је то на штету јавног саобраћаја, јавног промета, што мпнистар даје право продаје ових предмета ономе, коме хоће, неколицини својих пријатеља. А кад бн га з шитали, зашто тако ради, он би одговорио да то чини на основу чл. 15, јер тај му члан даје ираво да каже: ја не дам ннком другом продају монополисаних предмета, него томе, и томе нпр. Рајовићу, Вувићевићу или X. Тонпћу. Према томе, ја сам за то, да се тај чл. 15 измени, пли са свим пзбрише; јер ако се не нзбрише, онда вамјакажем: да ви чинпте овде нешто много горе, но што је оно код монопола дувана са великопродавцима, јер овде неће бити ни конкурса, што ће просто произвољно, по нахођењу личном министар давати продају ових монополисаних предиета ономе, коме он хоће. Па кад се тако буде радило, онда нам не требају ни законп; на шта ће нам онп! Ако има 12 носланика, који тако мисле као и ја, молим их да ме потпомогну, те да поднесем предлог, а ако нема, онда нека остане како ви хоћете. (Не иотиомажу га). Потпредседник — Предлог г. Рајовићев није потпомогнут за то не може бити о њему речи.

Претрес је свршен. Стављам на гласање: ко је за то, да се члан 15 ирпми, нека седи, а ко је протпв, нека устане? (Сви седе). — Објављујем, да је чл. 15 усвојила Скушптина. Известилац чита чл. 16. (ст. 354). Потпредседник — Прима лп Скунштина члан 16 ? (Прима). Известилац чита чл. 17. (ст. 354}. Драгомир Рајовић — Овим се чланом ништи чл. 2 и чл. 23 овога закона. У чл. 2 каже се: право прераде и продаје монополисаних нредмета, држава ће почети да вршп, за сваки цоједини од именованих предмета у време, кад ове ирипреме за погпуно вршење тога нрава буду са свим готове. Право увоза свих монополисаних артикала почиње држава вршпти, чим овај закон у жпвот ступи. Док држава не изведе све претходне припреме за цроизводњу у својој режпји алкохола п жигица, она ће набављати те предмете и продајну цену одређивати им по ценп вогатања, додајући тој цени мононолску таксу. А сад од једанпут каже, да опа има право то давати другоме, а овпм се чланом каже, да ми то искључујемо. Ја држим, да је то са свим противречност. Једно закоиско наређење нпшти друго. У чл. 26 каже се: закон овај ступа у живот, кад га Краљ потппше. У чл. 18 каже се: кад државна компснја свргаи све што је потребно, да држава за који од монополисаних предмета почне вргапти своје право монополско, мпнпстар финансија објавпће указом кога дана монопол ступа у живот. Чл. 17 гласн: Онога дана, кад овај закон ступи у живот, приватнима забрањује се увоз монополисаних артикала. Од тога дана право узвоза монополпсаннх предмета има искључиво управа монопола државних". Кад се доведу чл. 17 и чл. 18 у везу са чл. 26, онда је очигледна цротивречност. Каже се: овај закон ступа у жнвот, кад га Краљ потпише и даље се каже : да ће министар објавити, кад ће он ступити у жпвот и то указом пошто државна комисија свој посао сврши. Ја то не разумем. То су три разна члана, који стоје у противречности. Молио бих г. министра финансија, да ми изволи то објаснити. Министар Финансија Мих. Вујић — Ја имам на захтев г. Рајовића да кажем ово. Ја мислим, да нема несугласице овде. Од дана, кад закон ступи у живот, разуме се, да стунају п монополске таксе, и држава ће наплатити, ако се увози са стране на царинарницама, а и у колпко се у земљи производи нри фабрикама, али с тим није режпја изведена. Кад се буде све припремило, гато треба да режнја буде уведена, а то значи, кад држава буде удесила и своје фабрике и своја стоваришта, онда ће се објавити, да ће држава почети да продаје те артикле. А све дотле ми пмамо да вргаимо наплату монополске таксе. Ја мпслим, да је то доста јасно (чује се: сасвим је јасно). Потпредседник — Претрес је свршен. Стављам на гласање : ко је за то, да се чл. 17 усвоји, нека седи, а ко је против, нека устане ( БеЛина седи). Већина је седела, према томе оглагаујем, да Је усвојен чл. 17. Известилац чита члан 18. Драгомир Рајовић — Мени се чини, да овде оскудева нешто и то у првој тачци на закључку требало би да се дода, који је то рок. Да не буде то рок,који се не да извргаити. Н. пр., да се каже за 3 дана н људи да не могу извести. Ја мислим, да треба да се стави најмањи рок н. пр. рок од 30 дана и да се не ставе људи у немогућност, да то изврше. Ја мислим, да у сваком закону, кад се каже: одређује се рок, треба да се каже и коликн је тај рок. Бар то није свеједно и то може, да се зна и на Скупштини је, да тај рок утврди, а ја мислим, да би требало да буде 30 дана. Даље, ради сваке сигурности, да не би бпло злоупотреба односно онога, што последња тачка каже, ја држим, да треба да се обележи оно, што се буде пописало, то значн, да се предмети жигошу, да им се да извесно обележје. То су две врло иотребне ствари једпно ради сигурности оних људи, који имају ове предмете, треба да се унесе то, како би они могли