Narodno blagostanje

17. јануар 1931.

повољно о политичким приликама земље, чије гостоприм-= ство уживају. Међутим преко осигуравајућих друштава странцима је допуштено, да врше најодвратнији политички дефетизам путем горе изнесене аргументације за златну клаузулу. Странцима није ни стало до златне клаузуле; они праве бољи посао са сребрном клаузулом, баш онда кад не верују у стабилност динара. Али је златна клаузула добро дошла као заштитница за вршење политичког дефетизма. Да капиталистичке установе могу да служе политичким па и војничким циљевима доживела је мала Србија. У архиви београдског гувернмана из 1915.—1918. rom. нађени су подаци о томе да је једна страна банка у Београду била агент за све шпијунске и друге прљаве послове против Србије.

Највећа сензација 1929. год. била је књига париског професора Ф. Делезија „[е5 deux Europes“. У њој разликује он Европу А. и Европу Б. Прва је индустријска, а друга аграрна. Линија Штокхолм, Данциг, Варшава, Будимпешта, Флорида, Барцелона, Билбао, Глазгов, Берген и опет Штокхолм, чини границу између аграрне и индустријске Европе, споља би била аграрна а унутра индустријска. Половина целокупног европског становништва налази се у Европи А, и ако она захвата једва трећину целокупне површине. У Европи А. 60 до 65% становништва живи у варошима а 20—25% у Европи Б. Ово нагомилавање становништва у Европи А омогућено је напретком технике. Она је створила огромну извозну индустрију, која опет омогућује набављање потребних сировина и животних намирница.

__ После Светског рата опао је извоз Европе А једно стога што су прекоморске земље биле приморане да одгоје властиту индустрију због пресечене везе са Европом, а друго због велике конкуренције, коју јој на прекоморском тржишту чини Америка, која је у међувремену потпуно развила своју извозну индустрију. Код оваквог стања ствари приморана је Европа А, да се окрене својој другарици у невољи Европи Б. Овој треба само отворити потребне пољопривредне машине и капитал, па би она далеко повећала своју продукцију. А тада би већим приносима могла купити и веће множине машина од Европе А. Делези завршава своју књигу речима: „је salut de FEuropćeni est dans le retour a | Europe“.

Делезијев порсокак

вета вани ЛЕ Бе рани —

У последњем броју париског часописа „Кеуце 4' Есо-

вошје Робаце“ Делези налази, да је кризи индустрије уз-

рок аграрна криза, а специјално смањење куповне снаге југсисточне Европе. Аграрној кризи је узрок огромни пораст продукције у југоисточној Европи због поделе великих поседа на. сељаке (2) а у прекоморским земљама због велике потражње одмах иза рата. Индустријска Европа у годинама 1909.—71913. куповала је просечно годишње 6,1 мил. тона жита од Дунавских земаља и Русије, а 7,3 мил. преко океана. У години 1927.—28. купила је она само 0,6 мил, тона од Дунавских земаља, а 16,2 мил. од прекоморских земаља, док Дунавске земље покривају своје потребе код индустриke. Прекоморске земље за европске паре купују индустриј-ске производе у Америци. Према томе индустријска Европа вије могла губитке на iyrodCiOK заменити повећањем прекоокеанског извоза.

Године 1912. продале су Канада, Аргентина и Аустралија главним индустријским државама Европе: Енглеској, Француској, Белгији и Немачкој, робе у вредности од 890 милиона дол. (курс 1912. год.), а купиле су од истих робе за 834 мил. долара. 1927. год. одговарајући бројеви износе 1581 односно 1019 мил. долара (курс 1927. год.) У истом раздобљу скочио је увоз прекоморских аграрних земаља из

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ _

Страна 39

Сједињених Држава од 654 на 1256 мил. долара. У свом првом делу рекао је дакле Делези да је узрок индустријској кризи Средње Европе индустријализација прекоморских земаља и конкуренција Америке. Решење би било једино стварање новог тржишта, у Југоисточној Европи. У горњем чланку пак налази Делези да је узрок кризе у Европи А пољопривредна криза Европе Б. Ту треба дакле помоћи. Покушај југоисточних аграрних држава да заједнички иступе према индустријској Европи, први је значајан корак вели он, који је учињен за уклањање кризе. Међутим он није донео жељених резултата, због тога, што се није смело поћи путем преференцијалних царина. Ове могу лако изазвати непријатељство Велике Британије и прекоморских земаља. То не би било у интересу Средње Европе, која им велики део својих производа продаје, а и због тога што те земље располажу сировинама потребним индустрији, као памук и бакар. делези предлаже зато споразум европских и прекоморских аграрних земаља: „Контингентирање продукције и подела тржишта осигурали би пристојне цене аграрних продуката.“

Споразум између ових држава које производе пшеницу имао би следећу базу: 1. Смањење производње; 2. Све увозне државе остају господари свог домаћег тржишта и своје царинске политике, како би могле да осигурају својој пољопривреди повољне цене ; 3. Земље увознице увозиће потребне им количине пшенице по одређеној квоти, која ће бити раздељена између земаља извозница пшенице.

1. Према Делези-у потребно је да земље увознице и извознице пшенице преговарају о смањењу производње. Споразум између земаља извозница не изгледа да је могућ, док се не постигне и са државама упућеним на увоз пшенице. У време протекционизма ове последње ће одбити свако смањење њихове производње пшенице са мотивацијом да не могу покрити ни своје домаће потребе. Због тога Делези мисли нарочито на смањење производње код извозних земаља. Али ће ове изјавити, са пуним правом : то није еконемски да се производња смањује код оних држава које имају боље тло за обрађивање, и које производе јефтиније. У осталом чак кад би се постигао споразум између једних и других држава, циљ се не би постигао. Која би власт могла да надзире уговорнице ; ко би могао имати ту моћ, да присили поједине државе да стварно смање њихову производњу 2 Делези то доказује примером међународног картела железа. Али, ту је једна држава код које је сконцентрисан гро светске производње железа, која има довољно. снаге да производњу смањи, и да регулише његове цене на светском тржишту.

2. Као други услов наводи се, да свака држава може

помоћу царинске заштите бранити домаће тржиште од стране робе. То значи, да би земље увознице и даље производиле пшеницу уз садашње производне трошкове, који су виши од оних код држава извозница. Под тим протекционизмом би производња пшенице код индустријских држава стално расла. Бесконкурентним стањем био би заустављен сваки прогрес, којим би се могло постићи смањење производних трошкова. Замена производње пшенице другом производњом, која би била повољнија за те земље, била би тим потпуно спречена.

. 3. Највећи аргументи постоје против трећег услова : подела потребне количине за увоз међу државама извозницама. Ово је немогуће остварити. Ко може да примора једну државу, која извози пшеницу, да подмири само један део потреба земље која од ње увози 2 Прекоокеанске земље би се морале да одрекну једног дела свог извоза пшенице у Европу у корист европских аграрних држава. Делези каже да би то жртвовање прекоокеанских држава било за њих од минималних последица, док би и најмањи његов део повољно деловао на побољшање привредног стања у југо-