Narodno blagostanje

Страна 438 НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ ___ Бр. 28

gučnost za dalju akciju. — Kod sloboane trgovine u narednoj sam prilike da pročitam njen godišnji izveštaj za prošlu соkampanji možemo sa sigurnošću očekivati, da će nas kontra- | dinu. Nemam ga pri ruci, ali u koliko se sećam u njemu stoji: mina ponovo posetiti. ' da je glavnica kapitala RM. 100.U00.— (sto hiljada); uvezeno

Ne slažem se sa gledištem, da obavljanje izvoza pu-| је oko 32.000 vagona kukuruza; zarada iznosi 12.000.000 тла-

tem jedne ustanove kao što je Prizad, mora da. bude. skopčano sa skupom režijom, na štetu proizvođača i javnih prihoda. To je stvar organizacije i podele rada. Nisam pozvan da o tome dajem svoje mišljenje, ali ću ukazati na jedan primer, koji ide u prilog mog shvatanja:

U Nemačkoj postoji jedna državna organizacija koja sprovodi monopol kukuruza (Deutsche Reichsmaisstelle). Imao

ОДГОВОР Г.

Одговор г. Митића тако (је опширан, да је немогућно објавити га у „Народном Благостању“. Како је међутим нама стало до тога, да се полемика нормално приведе крају, то ћемо ми у краћем облику изложити све аргументе г. Митића чувајући да његова идеја не буде окрњена.

Пре свега г. Митић вели, да он није имао намеру да прогностицира цену у идућој кампањи, већ да је означене цене узео као елементе калкулације, да покаже какву би Призад израчунавао цену, коју би плаћао произвођачима.

Тврђење г. Митића није тачно. Он је казао да „није неокључено да се приближно исти однос цена одржи у новој кампањи са разликом у колико почетне цене на чехословачком и аустријском тржишту буду диферирале према горњим. Више је ипак вероватно да ће почетне цене бити :0—20% ниже од садање. „Зар то није прогвостицирање вероватних ценаг А да се г. Митић у томе преварио најбољи је доказ да сад већ цене стоје ниже испод оних, које је он есконтовао за почетак идуће кампање.

Што се тиче другога много интересанчтнијег питања, наиме о томе, како да се обезбеди произвођачу сва корист од преференцијала, г. Митић вели, да би Призад овако поступао: он би пре свега купио само онда и онолико робе кад и колико буде продао. Не сме купити ни кило за властити рачун. Цену би Призад овако израчунавао: ако би продао 100 вагона у Аустрији и 100 у Чехословачкој, продао би још 100 вагона виа Браила и онда би узео просечну цену лих 300 вагона и то би била његова куповна цена.

Не поричем да би овакав начин израчунавања цена гарантовао произвођачима целу корист од преференцијала. Али сматрамо, да не зависи од Призада остварење ове формуле. Треба да прода 100 вагона у Чехословачку и 100 у Аустрију, а то се не може увек да оствари. А кад фали једна од ових двеју трансакција, онда су одузети елементи калкулације. То би даље значило, да би Призад имао само с времена на време, кад би активирао закључке на горњи начин, куповну цену. Без тога је нема. Значи, да не би могао ништа да купује. Морао би да чека док састави гарнитуру од три |еднака дела. Тако се не тргује.

Али то није главно. По г,. Митићу Призад треба прво да прода (или да прими продајни налог), па да купује. За тај циљ није осниван Призад. Он је требао да буде орган,

преко кога ће држава да помогне да се купи евентуално и!

онда, кад се није продало и да се у опште пружи помоћ произвођачу и уз известан ризик. Ми признајемо да је трговачки сасвим правилно то, што тражи г. Митић. Нека Призад тако и ради. Његови ће акционари бити врло задовољни. Али за нас је други проблем, о коме пишемо већ У три броја: тражи се ко ће да интервенише на свој ризик у случају да се цене почну јако да стропоштавају. Ако би Призад имао монопол извоза, а овако поступао, онда би пастала максимална катастрофа. Настало би нешто слично

raka, a režija, gde se podrazumevaju sve plate osoblju i tanfijeme članovima Upravnog odbora i svi drugi sa poslom skopčani troškovi, iznosila je R.M. 1.40 po toni kukuruza (što odgovara oko din. 200.—c po vagonu od 10 tona).

Neko će reći, da mi nismo Nemci i da nemamo njihove organizatorske sposobnosti. Zato nam ipak ništa ne smeta, da u pogledu organizacije gredimo aa njima postanemo ravnim.

ITHRBA Г. БАЈКИЋУ

ономе, што је било у септембру прошле године: сељак валио са робом на тржиште, а Призад не купује, јер нема купца ни налога за куповину.

Са оваком политиком Призад нас економско политички не интересује. Он би био добар својим акционарима, али би бно неинтересантан са гледишта народне привреде. Мили би нам био сваки трговац и свако приватно лице, које би се појавило на тржишту у моменту падања цена примајући тиме на своја леђа ризик.

да

Код питања страног капитала г. Митић вели, он није ни мислио да га отстрапи од нашег тржишта, већ само да му не допусти да води главну реч, да не диктира цене на домаћем тржишту на штету произвођача.

Ово је нетрговачки разговор. Трговина није рат. Ту се не ради на снагу већ по економским законима. Не може зико да диктира цене. Њу диктира понуда и тражња. Ако би странци били једини. купци свакако да би диктирали цене, али-не знамо зашто би они били једини купци. И ако би оборили цену по економским законима појавила би се аова тражња и повукла цену горе. У осталом г. Митић се прилично противречи. Он вели, да су страни и домаћи грговци погубили све капитале у корист сељака, да нема маха за шпекулацију, да су шпекуланти у осталом скрахирали и да се са те стране пе може очекивати никаква корист за произвођача. И ми тако мислимо. Само не знамо зашто онда треба забрањивати странцима да се појаве на нашем тржишту — ако би се ипак појавили. Питање је начелно: странца или не.

IT. Митић даље вели по том питању, да се у трговини жита потпуно изгубио кредит, да се ради искључиво за го-

iiy=

CG TMAPI

тово. Под таквим условима, вели он даље, може Призад

као искључиви извозник да замени учешће страног капиTama и то не сопственим већ првенствено домаћим капиталом и то би финансирање било много јефтиње. Призад би продавао робу тим истим странцима. Он би путем ломбарда набављао потребне суме да исплати продавца одмах при утовару, а новац би инкасирао за две до три недеље. Капитал би се брзо обртао и он би се могао наћи и у земљи и евентуално на страни.

И ово је резоновање потпуно у реду, у колико се тиче технике трговања од стране Призада. Само шта ћемо да радимо, ако се те стране фирме у опште не јаве Призаду неколико месеца. Шта ћемо да радимо, ако Призад не може да прода робуг А то смо већ имали. Непрегледне количине робе је Призад морао да лагерује месецима, јер није могао да нађе купца. Нас интересује питање, како да се нађе купац и са те тачке гледишта не може бити дискусије: што већи број руку ангажованих у прођи пшенице у толико више шанса за произвођача, било због тога. што сваки улаже свој капитал у посао, било miro ће више руку веро-=