Narodno blagostanje

_ 23. септембар 1933, НАРОДНО стране дотичног лица. Накратко у тач. 4 се ради о давањима која се уговарају или обећавају само приликом- оснивања друшвта, а чл. 8 говори о наградама за две врсте функционера друштвених за време 'његовог функционирања, дакле пошто је свршен процес оснивања.

Слетствено никаква давања ни накнаде акционарима у току функционирања друштва .не могу доћи под чл. 4, јер се он односи само на акт оснивања. |

в) Трећи доказ

У тач. 4 говори се о оснивању и другим члановима. Оснивач је лице, које има законом одређена права и дужности до конституирајуће скупштине. После тога престаје свака функција оснивача. Чим почне друштво да живи, нестаје оснивача. Оснивач, који није акционар или коме није обезбеђено учешће у добити, није ни у колико заинтересован у друштву. Својство оснивача је платонско без материјалне садржине; ако оно није приликом оснивања везано за извесне материјалне односе. А ти односи нису више оснивачки, већ текући. Само је њихово порекло у акту оснивања.

Даље, оснивач коме је друштво обезбедило ма каква давања, битно се разликује од акционара. Право оснивача је прецизирано, ограничено и утврђено одређеним цифрама било апсолутним било релативним. Оснивач не може да узме више но што му је обезбеђено, нити друштво има рачуна да му даје ма какву екстра-награду у случају да је он поверилац, јер би тиме били оштећени акционари којима припада цела добит. Само је код акционара могућно да се један део добити извуче испод порезивања на горе описан начин, јер њему припада иначе цела добит, а оснивачу само утврђена сума или квота.

Према томе овде може у опште бити речи само о акционару као повериоцу. А како тач. 4 говори о оснивачу и другим члановима, то је само један доказ више, да у чл. 4 не може бити ни говора о давањима по основу зајма акционару.

1 Однос између сопствених и туђих средстава је кредитно-политички и пословни.

Проблем односа између сопствених и туђих капитала спада у област кредитне политике. Теорија осуђује лавовски удео туђих сретстава, али из разлога који са порезом нема ничег заједничког; наиме због опасности да се не дође у немогућност одговарања обавезама. Међутим теорија нема ништа против несразмерно великих туђих сретстава, кад се има гаранција против наглог отказа и за исплату која би била подешена према развићу ликвидитета дотичног друштва. А то је увек случај кад је акционар у исто време и поверилац јер њему не може пасти ни на памет да брискира друштво, пошто је имовински његов интерес иден: тичан с оним друштва. Дакле, проблем између сопствених и туђих сретстава је чисто кредитно-политичке природе.

Са гледишта опште пословне политике теорија чак у врло много случајева сматра, да је много повољније за друштво имати што мање сопствених сретстава, а што више повучених кредитом, кад се има гаранција против брискирања. Ноторна је ствар, да се са променом коњунктуре мења и волумен послова, а тиме и потреба за

".

БЛАГОСТАЊЕ Страна 613 обртним капиталом. Ако једно подузеће само сопственим сертствима задовољава своју максималну потребу у обртном капиталу, онда ће оно у доба слабе коњунктуре бити у врло тешком положају, јер ће морати да укамаћује и онај део капитала, који не ради. А кад се обртни капитал повлачи кредитом, онда се излишан део отплаћује. Због тога је стара максима у пословној политици, да је много јефтињи позамљени капитал него сопствени. Нема тежег положаја за управу друштва него давати задовољавајући приход на разводњена сопствена сретства. То строго осуђује пословна политика. Сопствена сретства су стална, а туђа еластична, лако се подешавају према променљивости коњунктуре.

Из ових разлога потпуно је погрешно схватање писца, да се само из жеље за изигравањем пореске обавезе оснивају друштва са малим сопственим сретствима и великим кредитима. То лежи често у пословној политици и према томе врло је деликатан проблем, из којих је разлога таква релација све и кад би његово решење могло да има утицај на разрез пореза.

ЈУ Где почиње избегавање пореске обавезе2

Писац чланка сматра, да камата може бити прибитна ставка само под следећим условима: !. да је размер између сопствених и туђих сретстава на штету првих и 2. да је поверилац оснивач или акционар.

Потребно је да истакнемо у почетку, да иу историји пореског законодавства ником још није пало на памет да овако монструозну мисао узакоњава. Први услов за један закон је јасност и прецизност, које искључују сваку двосмисленост и дискреционарну оцену лица која га извршују. Са тог гледишта за горњу идеју, кад би се озаконила, битан би услов био, да се у самом закону прецизира цифарска релација између сопствених и туђих сретстава, код које почиње право на урачунавање камате и провизије у пореску основицу. Апсурд је и помислити, да порески органи, који имају да примењују један строго формалан закон, могу по свом нахођењу да процене где настаје тај критични однос између сопствених и туђих сретстава. У осталом нема власти у земљи, која би то била у стању. Кад би се на суду чак по том питању водила парница, одговор би могли дати (и то још увек под питањем) само првокласни стручњаци за пословну политику.

На основу чега би пореска власт могла да цени ту несразмерност»г Као што видимо, ова зависи у главном од рокова, јер је то кредитно-политички проблем. Према томе ако би били дуги рокови и ако би друштво имало гарантију против брискирања, на основу чега би пореска власт могла да тврди да постоји несразмера између сопствених и туђих сретстава 2 Јер до сада још нико није формирао пореску теорију о несразмерности сретстава.

Али све и кад би се, силовањем стварности, успело да се створи један за сва подузећа заједнички критеријум за оцену односа између сопствених и туђих сретстава, ни онда се не би могао учинити ни један корак напред на овоме путу за сузбијање изигравања пореских обавеза. Јер се на томе путу налази друго исто тако фактичко шкакљиво питање, наиме, кад давање прелази