Narodno blagostanje

Страна 630

u fri primerka, koji po jedan primerak predaje upravi i nadzornom organu. Ako je skupština odredila poverenike, oni će preњегово остварење немогућно. Сва је пажња сада усредсређена на националном програму. Рузвелт се више не интересује за међународност и то не само он, него и истакнутији Американци, који су до сада увек суделовали на међународним приредбама. Томе се не треба чудити, јер појединци не могу на међународним конгресима заступати мишљења протвна њиховој влади. Наш уредник је на то обратио пажњу још у новембру 1929 у чланку „Међународност и мир" („Народно Благостање" бр. 39/1929) у којем је критиковао мишљење Енглеза Смита, који је од договора приватних лица из разних држава много очекивао за међународни мир. То најбоље илуструје и чланак великог америчког индустријалца Филене-а, који је био гакорећи на свакој конференцији међународних организација и који се најјаче залагао за међународну сарадњу, а којег је сбјавио по повратку са лондонске конференције. „Све европске земље, каже он, иду у аутракцију и појачавају своју националистичку политику. Америка не може ништа паметније да учини него да се. угледа на њих. Лондонска конференција показала је да су привремено сви покушаји међународне

сарадње без изгледни. Моје студије и разговори са водећим | Француске, Еп- ·

људима Немачке, Аустрије, Чехословачке, глеске и других земаља потврдили су моје мишљење да се све земље желе и даље ограђивати једна од друге место да међусобно сарађују, као што је желела да постигне лондонска конференција, Европске владе броде између аутаркије и револуције. Треба их препустити њиховој судбини. За Америку ће бити још увек на време да се врати на ниже тарифе и економску руна РОН кад садашња европска политика покаже своје: резултате." :

У Рузвелтова наивност.

Претседник Рузвелт упутио је посланицу америчким грађанима, који су тезаурирали злато, и позива их да му одговоре на ова питања: 1. Који износ злата имају тезауриран, и 2. који су разлози због којих неће да замене то злато за новчанице. -

Како је нашим читаоцима познато, Рузвелт је одмах после напуштања златног важења повео борбу против тезаурирања и прописао драконске казне за оне, који не предају злато. Ми смо том приликом рекли, да му је мала вајда од тога. Злато није излазило из скривалица. Средином јула изјавио је генерал Џонсон да ће се казне против оних, који тезаурирају пооштрти. Ал ни та претња није имала дејства, тако да је Рузвелт прибегао трећој мери, наме обратио се свом народу сентименталним и заводљивим речима.

Интерпретирајући ту Рузвелтову посланицу париски лист

„Пари Миди» не може да разуме овај навни корак. Међутим ствар је сасвим разумљива. Ради се о разлици у психологији разних народа. Познато је, да су Англосаксонци један од најморалнијих народа, колико међу собом толико иу свом односу према општости, Због тога државна администрација код њих најбоље функционише и примењује се релативно најмање репресивних мера. Није онда нимало чудно, да се

често апелира на њихов морални осећај и да то ретко кад

остане без дејства. Француз то тешко може да разуме.

Међутим, у овом случају претседник Рузвелт је ипак претерао. Да је најпре апелирао на свест и морал, па тек касније прописао драконске мере против тезаурирања, могло би се некако разумети бар тај ред, али овако не. Мора се у истини рећи да је питање Рузвелта на грађане „који су разлози због којих неће да замене злато за новчанице“ наивно, јер не може се замислити да он не види да је једини и сасвим довољни разлог томе његова монетарна политика. Амерички грађани тезаурирањем настоје само да одбране

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 40

своју имаовину од опасности, која јој прети од владине политике, Морал грађана у томе погледу више пада у колико је већа и очигледнија опасност од инфлације. А она је тако велика да ће и Рузвелтов апел на иначе високу свест и морал америчког народа остати без резултата као што је и претња драконским казнама. , _

МТ Рузвелтов план наилази на опозицију банкара.

У већини земаља препоручује се банкама да буду нарочито опрезне у давању нових кредита, да:-пе дође као задњих година до замрзнућа кредита и нових узрока за погоршање кризе. У Америци напротив храбре се банке да буду што либералније у својој кредитној политици. У једном писму, упућеном конгресу америчких банкара каже Рузвелт, да је сада потребно, да се кредитна политика прилагоди потребама програма за привредну реконструкцију земље. Индустрија и трговина могу да одговоре своме псзиву једино, ако им банке ставе довољне кредите на рзеположење. Никада у историји није Америка требала тако храбре банкаре као сада. још јачи и у исто време претепи је апел претседника Кесопатисноп Finance Согтр., Џонса на

банкаре. „Банке, каже он, требале би да се бар једном по"кажу великодушне. Они, који тезаурирају кредит нису ни-

шта (бољи од оних, који тезаурирају новац. Сасвим је непотребно, да солвентне банке одржавају ликвидитет више од 50%. А за време кризе банке су толико труда уложиле да појачају ликвидност до максимума, да је код многих садашњи ликвидитет 70% па и 80%. Ако се банке сад не покажу довољно либералне у давању кредита, може доћи до тога, да Конгрес овласти Рефико да даје свима предузетницима непосредно кредите а не као до сада преко банака. Го би наравно претстављало жестоку конкуренцију. банкама. Лако је рећи не, али то може да рече и сваки канцеларијски момак. Сад се ради о томе да се плави орао прикује и на банкарске благајне“.

Али банке, нису одушевљене тим апелом. Главни го-

ворник на конгресу банкара изјавио је да програм привредне "реконструкције заслужује да се подупире,

али само тако дуго, док се то слаже с начелима здраве банкарске поли-

, тике. Банке не смеју да новац улагача излажу великом ри-

зику. Оне не могу и не смеју да дају кредите оним предузетницима, који не пружају довољну сигурност. Али оне ће врло радо дати кредите Рефико, да их ова, наравно на свој ризико, даје даље привреди.

Видимо дакле, да је Рузвелт у својој политици оживљења привреде присиљен да предузима све радикалније мере. Он је присилио предузетнике да повећају наднице и запосле нову радну снагу. Разним мерама повећао је цене, нарочито оне сировина. Високе наднице и високе цене сировина повећавају трошкове производње и због тога мора да се тражи да индустрија и трговина имају више кредита на расположењу него до сада. А будући да хоће да у најкраћем року смањи број незапослених за 6 милиона, није довољно да само здрава предузећа повећају производњу, већ и болесна. Због тога је логично, да он у горњем апелу заступа потребу напуштања досадашњих принципа при подели кредита. Не знамо како ће се завршити борба између Рузвелта и банкара, али је сигурно, да америчка влада пошто је почела са мерама за подизање цена и надница више не може натраг. У колико банкари не попусте, влада ће сигурно провести у живот своју претњу и сама кредитирати привреду преко Рефико. Досадашњи кредити ове установе цене се на 2, 9 милијарди долара, а осим тога изгледа да је ових дана добила овлашћење од владе да своје кредите повећа за још 1 милијарду. Могућно је да на тај начин Америка заплови пу·тем инфлације, пошто се Рузвелт до сада устручавао да искористи своја инфлациона пуномоћја,