Narodno blagostanje

11. јануар 1936,

дугова (трансфер), консолидација државних и приватних финансија, активирање биланса капитала држава-кредитора, повећање ликвидности тржишта капитала и новчаног тржишта, јачање валута и укидање контроле девиза и других мера које сметају слободном промету капитала. _

"То предлаже претседник. међународне трговинске коморе да би се постигла санација светске трговине. | Питање је само у томе да ли ће државе-креди-

тори предузети меру која је полазна тачка читавог наведеног програма, наиме да ли ће пристати да . им се дугови и друга плаћања плаћају у роби, да се дакле снизе увозне царине и повећа увоз туђе робе, и њихов трговински биланс на тај начин постане пасиван. Друго питање је да ли ће државедужнице чак и у роби плаћати своје дугове сада када је плаћање дугова уопште постало анахронизам, и да ли ће оне бити у стању да их плаћају, када су тако осиромашиле. М у једно и у друго може се сумњати. | Опадање међународне трговине је последица дубоких структурелних промена у народној привреди појединих држава — то је сасвим тачна и важна констатација Кетепег удп Упзутреп-а. Али из тога следи да се спољна трговина не може санирати мерама које би утицале само на спољну трговину и на међународни промет капитала. Спољна трговина се мора санирати паралелно са санацијом уну-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 21

трашње привредне ситуације појединих држава и то тако да то буде од користи за ову. Писац је потпуно у праву када вели, да претеране тежње за аутаркијом са своје стране ремете нормално функционисање народне привреде у појединим земљама. Али међународни промет је виши спрат велике привредне зграде, те га није могуће санирати, ако се пре тога или бар истодобно не санира темељ зграде, тј. унутрашњи привредни живот појединих држава. Зато у подручју међународно-трговинске политике мора важити, као главна максима, теза: свака држава мора само толико допринети санацији међународно-привредних односа, колико јој то налаже њен главни циљ: санација сопствене на"родне привреде. Правилно разумевање ове максиме — према нашем дубоком уверењу — неопходно води олакшању међународног привредног промета који је сада до крајности отежан. Само овакво олакшање промета, које би било последица горе поменуте максиме, може да постане реалним програмом међународне трговинске политике. Сваки други програм остаће неизводљиво ршт деsiderium. Тако ћемо, на пример, узалуд чекати са Гепгеner van Vlissingen- -ом да САД. и друге велике државе — кредитори олакшају увоз туђе робе, снизе царине, повећају или сасвим укину контингенте и претворе своје активне трговинске билансе у пасивне! аанив

ДОГАЂАЈИ

Sredinom prošloga meseca Upravni odbor Gradske štedionice u Zagrebu zaključio je da se od 28 decembra 1935 ne služi više Uredbom o zaštiti novča–nih zavoda i njihovih poverilaca. To znači da su svi ulozi DOčev od toga dana oslobođeni. Ta odluka nije došla iznenadno. Već 28 febr. 1934 oslobodila je Gradska štedionica sve uloge na knjižice do 10 hilj. dinara, a na tekuće račune do 100 hilj. Otplatnim planom od 28 jula 1934 oslobodila je uloge na knjižice do 25 Hilh, a na tekuće račune do 500 ili. dinafta; | konačno 1 februara 1935 proširila je to oslobođenje na uloge na knjižice do 50 hilj. dinara, a na tekuće račune do 750 hilj. din. Od toga je bio još samo jedan korak do poipunog oslobođenja koje je sada izvršeno. Gradskoj štedionici je to bilo omogućeno njenim naročitim položajem. u Zagrebu, gde je ona kao komunalna ustanova pokupila najveći deo novih uloga.

To je dakle jedan specijalan slučaj koji može, doduše, da se uzme kao povoljan znak za razviće bankarske krize, ali se u tome ne sme preterati. Zato se se nećemo dalje zadržavati na proricanju skorog rešenja naše bankarske krize, kao 510 10 čini dnevna štampa, nego ćemo ukazati na jedan drugi zaključak koji nam se nameće posle toga primera.

Kada je u iesen 1931 godine nastala kod nas navala na banke koja, uzgred budi rečeno, nije bila nikako molivisana (osim ako se uzme da su pad funte i propast nekih većih banaka u inostranstvu bili dovoljni razlozi) požurilo je naše javno mišljenje da se digne protivu bankara i banaka. To traje ı danas i nema sumnje da će se još neko vreme nastaviti. Nije se htelo shvatiti da navala na banke — koja bi ove dovela do današnjeg stanja, i da su i ne znam kako solidno vođene, nije prouzrokovana njihovom bolešću nego psihozom koja

Primer zagrebačke Gradske štedionice

i

И ПРОБЛЕМИ

је zahvatila ulagače. Najbolji dokaz za to je Gradska štedionica u Zagrebu. I ona, po mišljenju ulagača, nije bila dostojna poverenja, i oni su iz nje povlačili svoje uloge u tolikoj meri da su je prisilili da zatraži zaštitu. Sada se najbolje vidi kako je to nepoverenje bilo bez svake osnove, tim više što se prvog dana potpunog oslobođenja uloga ulagači uopšte nisu ni pojavili u većoj meri da ih traže.

Kada je panika zavladala, nije se od ulagača moglo tražiti da budu hladnokrvni, tim manje što je ista psihoza zarazila i ulagače u gotovo svim zemljama, ali se to moglo očekivati s druge strane.

Sve su zemlje već u prvom momentu učinile nešto za ozdravljenje bankarstva, nastojeći da umire ulagače. Kod nas, međutim, osim upravo neverovatnih pogrešaka koje su se nizale jedna za drugom, nije bilo učinjeno ništa. Smatralo se da je to pitanje koje interesuje samo banke i njihove ulagače, u koje država ne treba da se meša. Pusftilo se da naš kredilni aparat bude upropašćen iako ga je sa relativno malim sretsivima bilo moguće spasti prekidajući paniku.

Koliki je značaj normalnog funkcionisanja kreditnog aparata po narodnu privredu, to danas sigurno ne treba fumačiti ni onima koji pre 4 godine nisu učinili ništa da ga spasu.

Наша привреда је са интересовањем пратила пут гувернера Народне банке г. д-ра Радосављевића у Немачку. Осетило се да ће преговори донети знатне промене у погледу платног промета, који није задовољио наше извознике у Немачку. Они су неуморно тражили промену система плаћања са циљем да се ликвидира активни салдо и да постану ликвиднија њихова

Више обзира према извозу