Narodno blagostanje

11, јули 1936.

Страна 449

Питању политике у сталешким организацијама уопште, а нарочито у Пољопривредним коморама посвећено је код нас много пажње, може се слободно рећи више него што оно заслужује. Посматрано је са два гледишта: деловања политике на сталешке организације и обратно,“сталешких организација на политику. Ово друго, иако се много мање спомиње, игра, по нашем мишљењу, баш код Пољопривредних комора највећу улогу. Постоји, «наиме, веровање да би сталешка организација могла постати заметак једне политичке организације. Судећи по искуствима која смо у том погледу досада имали, ми не верујемо да је то могуће. Познато је да су, нарочито код последњих избора, људи који су стајали на челу сталешких организација, па према томе имали и поверење њихових чланова, желели да то искористе, продавањем својих организација политичким факторима, у своју личну корист. Сањали су о својим великим политич-

„ким функцијама, које ће постићи давањем изве-

ског политичког обележја својим сталешким организацијама. Нема веће заблуде од тога. У Југо-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ __

славији је свет одавно партијско-политички оријентисан. Због сталежа неће нико да мења своје политичко уверење.

Као што се види, сви су ти аргументи против директног избора већника врло релативне и сумњиве вредности. Али с обзиром на све оне препреке које су досада спречавале такво решење, ипак је велика заслуга комисије која је у свом предлогу предвидела овакав начин избора.

Уосталом, има још један разлог који данас императивно налаже баш такво бирање. Године 1930 када је прављен предлог о пољопривредним коморама, нису још постојала принудна удружења занатлија и трговаца. Коморе су тада могле првенствено да се баве стручним питањима, а тек у другом реду да буду заштитнице сталешких интереса. Њихова потпуна независност није тада била тако неопходна. Данас, међутим, када коморе, желеле оне то или не, као главни задатак чека борба са сталешким организацијама, постала је њихова потпуна независност сопато зе дина поп.

ЈУ ФИНАНСИРАЊЕ

Начин финансирања је исто тако питање од начелне важности. Као и питање избора, са којим је уско везано, и оно условљава слободан рад пољопривредних комара.

Стари предлог, предвиђајући индиректне изборе, предвидео је и адекватно финансирање, преко бановина, односно Министарства пољопривреде. И то питање се данас поставља другачије. Пољопривредне коморе као првенствено сталешке организације треба да имају и потребну независност, а ова зависи од начина финансирања исто толико, колико и од начина избора. Према томе једино решење може бити у потпуно самосталним средствима, путем коморског приреза. Поврх сопствених прихода (од сопствене имовине, установа,

коморских такса, завештања, добровољних прилога) који сигурно неће бити довољни за рад комора, оне су овлашћене да разрезују прирез на земљарину својих припадника. Овај прирез до 5% одређује коморско веће, а преко 5% одобрава министар пољопривреде у споразуму са министром финансија. Ближе одредбе о разрезивању, наплаћивању и продаји мораће се прописати засебним правилником.

Једини изузетак који би се у том погледу могао учинити било би решење садржано у старом немачком закону о пољопривредним коморама. Држава може, наиме, препуштајући коморама извесне јавне службе препустити и одговарајуће своте потребне за њихово функционисање.

V ОДНОС КОМОРЕ ПРЕМА ДРЖАВНОЈ УПРАВИ .

У чланцима који су у нашој штампи претходили објављивању предлога Уредбе о пољопривредним коморама, поставило се питање: да ли оне треба да постану мрежа министарства пољопривреде наместо његових локалних одбора. То је питање поставио и г. д-р Марко Жужић у већ споменутом чланку. Он сматра да предлог од 1930 год. не решава исправно питање иницијативе која је препуштена управним и политичким факторима. По његовом мишљењу требало би обрнуто да коморе имају иницијативу и оне би имале да утичу на рад административних тела, да на тај начин утичу на формирање аграрне политике. Док би у првом случају коморе биле у неку руку извршни органи Министарства, у овом другом би, напротив, Министарство требало да буде извршни орган комора. По нашем мишљењу је то питање уопште криво постављено. Прво решење је могло бити спроведено у предлогу од 1930, јер је то било само логична последица принципа на којима је он почивао. Сада о томе уопште не може бити говора. Пољопривредне коморе, као првенствено сталешке организације, не могу бити ни у каквој вези, било подређености било надређе-

ности, са државном влашћу. Оне морају бити посве независне како финансијски, тако и административно, јер ће само тако бити способне за велики задатак који их чека: да штите интересе пољопривреде. |

У том погледу ми сматрамо да нови предлог не иде довољно далеко. По њему државна власт ће имати у пракси довољно могућности да утиче на рад пољопривредних комора. Ту не мислимо на постављање министарских или бановинских делегата који имају потпуно исти делокруг рада као и „комесари“ код привредних комора (израз је у предлогу свакако срећније изабран), него у пр вом реду на право распуштања коморског већа. То је код оваквих установа увек једно од најосетљивијих питања. Због тога се мора настојати да то право буде везано за извесне потпуно објективне чињенице. Уношењем међу довољне разлоге за распуст и врло растегљивих појмова, као „неспособност већа“, даје се надлежнима превелика могућност употребе тог свог права, а независност институције се практично своди на врло скромну меру. ; rid _ ТУН : )

И а