Narodno blagostanje

5, август 1939

stopu vidi se najbolje na primeru državnih zajmova u SAD. Oni su se udvostručili od kad je Ruzvelt na svom položaju, iako je čitavo vreme u sukobu s bankama. A interesna stopa je stalno padala tako da se danas može reći da je beznačajna, jer bi trebalo da se blagajnički zapis drži 1000 godina pa da donese 1%. Bonovi koji dospevaju između 3 i 5 godina nose 1/2%, a posle 12 godina позе 2%4/o. Najveća kamatna stopa je 2,95%.

Kad se tako povoljno deluje na likviditet tržišta izdavanjem Dbonova u nešto većem obimu nego što je potrebno, treba znati čekati. Jer ne upisuje zajam ona publika koja je u obrtu svoga kapitala došla do bonova čim su oni izdani, nego posle izvesnog: vremena publika kojoj se podele dividende. Ali da se ta publika pridobije treba izazvati poverenje. Jer ako se pokaže težnja

да država prebaci na tržište kapitala rizik koji sama

ne želi da preuzme, publika će pretpostaviti likvidna sredstva koja nose manju kamatu dugoročnim obligaciјата uz višu. Žurba kod raspisivanja zajma uništava poverenje. S poverenjem u državnu politiku zajmova tržište kapitala neće se oglušiti o poziv na upis. To bi moglo da bude samo u strahu da novčanična banka neće kasnije hteti da izda dovoljno likvidnih sredstava ili da će ministarstvo finansija nastojati da obori kurseve državnih hartija od vrednosti.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 487 |

Niska interesna stopa dobro će doći, ako se izbegne rat, da se izvrše investicije koje izostaju sad zbog naoružanja i drugo, da se lakše saniraju državne finansije.

Izlažući ovaj plan Kinz je ostao dosledan čitavom svom učenju o značaju visine interesne stope po privredni ciklus, specijalno po zaposlenost. Ali dok je u normalnom ciklusu dovoljno samo regulisati stopu, u konjunkturi naoružanja smatra i on da je potrebno da se zavedu i druge mere, kao na pr. neposredna kontrola proizvodnje. Ali ta kontrola ima više tehnički značaj. Privredna kontrola ima svoje ogledalo u državnoj linansijskoj politici. Ona mora da počiva na zdravim osnovama. Ako se njene pogreške izraze u obliku inflacije sve druge mere dirigovanja privredom postaju nemoćne da spreče slom. A pošto је Нпапзузка situacija napeta u većini zemalja, razumjlivo je da je u poslednje vreme finansijskoj politici posvećena velika pažnja. U opasnosti pred inilacijom sve se češće ponavlja da se protiv inilacije moraju da primene klasična sredstva monetarne politike (Cassel) tako da Kinzovo plediranje za nisku kamatnu stopu nije samo znak njegove doslednosti u teoriji, nego i opomena pred зуаkom lakomislenošću državne finansiske politike.

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

Министар финансија у једној изјави која је објављена у нута обавезна понуда 2590 дневној штампи — саопштио

извозничких девиза је нашој јавности, да је укиe =:<==<==<=———— gyo oGapegay извозника у неклириншке земље да једну четвртину девиза нуде Народној банци по курсу који је израчунат на основу вредности стабилизационог динара додајући законску депресијацију динара у виду 28,5/0 прима.

Министар финансија у својој изјави · нагласио је тешку девизну ситуацију земље и подвукао потребу да се унапреди наш извоз у неклириншке земље. Он је изразио мишљење да ће укидање обавезног нуђења једног дела извозничких девиза повољно утицати на наш извоз у неклириншке земље, који је спутаван услед све јаче конкуренције других земаља и наших високих цена.

Сигурно нема данас никога у земљи, ко не би поздравио сваку меру, која има за циљ унапређења извоза у неклириншке земље. Стога је несумњиво, да ће укидање обавезног нуђења једног дела извозничких девиза наићи на опште одобравање. Али се Не сме испустити из вида ни то, да стварни ефекат те мере не може бити велики и да ни из далека не може у знатнијој мери да скрене наш извоз у други правац — конкретно у онај неклириншких земаља. Рачунски, наши извозници у неклириншке земље, добијају после 29 јула, од ког дана важи олакшица, 5,30 на курсу слободних девиза. То већ само по себи није много, а ни у ком случају толико, да се премости разлика између наших цена и оних у слободним девизним земљама. Није потребно да наводимо примере. Наши читаоци их налазе у сваком броју „Народног благостања' у робном тржишту, а и у чланцима, тако, у бр. 26 0. г. „Житни режим за 1939/40 годину“ и бр. 29 „Глосе уз проблем уновчења воћа", Истина у неким земљама, као што на пример у Француској имамо преференцијале већих вредности и није искључено да такве добијемо и у другим земљама са сло-

Крајње је време да је уки-

бодним платним прометом. Али ни ти преференцијали нису. довољни као што је на пример случај са пшеницом, да покрију разлику између цена у тим земљама и наших унутрашњих цена. А никакви преференцијали не могу да измене природу наших извозних артикала, који тешко или никако не могу да поднесу подвозне трошкове до тржишта земаља са слободним платним прометом који су даљи од оних клириншких земаља. Најеклатантнији пример за то су стока, а и највећи део нашег дрвета. Ни кад не би постојале те тешкоће, клириншке земље, и то Немачка и Итаљија — би ипак имале на нашој пијаци повољнији положај. И то из простог разлога што оне — а у првом реду Немачка, која је за нашу пијацу најважнија, аутономно утврБују цене, тако да за њих не би била никаква тешкоћа да подигну цене, ако би баш хтели да буду искључиви купци наших производа. Али као што је познато то оне неће и за то је и у односу према Немачкој а и у односу према Италији — док смо имали активни клириншки салдо — наш извоз учињен зависним од увоза из тих земаља. Мере У области девизне политике могу да имају само незнатно, или никакво дејство на спољну трговину — ако се поред њих примењују и административне мере са стране свих трговинских партнера. Мако не прецењујемо значај укидања обавезног нуђења једног дела извозничких девиза из земаља са слободним платним прометом за наш извоз У те земље, ми је ипак сматрамо корисном, па чак једном од најоправданијих привредних мера. И ако, по нашем мишљењу, обавезно нуђење једног дела извозничких девиза није претстављало озбиљнију сметњу нашем извозу у не: клириншке земље, оно није било у складу са нашом општом привредном политиком. Ми гледамо — и то потпуно оправдано — да што више извозимо, јер је то у интересу наших произвођача, у првом реду сељака. Како се може са таквом политиком сложити принудно снижење курса једног дела извозничких девиза што по својој природи мора да делује у супротном правцуг Никако, Али држава је