Narodno blagostanje
Страна 85
10. фебруар 1940.
Према томе нити је добар израз компензациских, нити се оснивају друштва за компензације, нити знају друштва под каквим ће режимом извозити робу кад буду почела да раде. То важи како за стран тако и за домаћи капитал, јер се режим не одређује према томе чији је капитал, већ према томе каква је потреба дотичне државе и који је артикал. Стран капитал је један ситан детаљ, који не игра никакву улогу у општој политици државе. Суверена држава одлучује само о свему што сматра да треба да буде у њезиној надлежности, — па и у погледу производње и уновчења — и томе се има да покори све што је на њезиној територији.
Кад је већ реч о страном капиталу и његовој функцији у народној привреди, сматрамо за потребно да се вратимо на то питање. Ми стојимо на гледишту, као што знају читаоци, да је сасвим свеједно чијег је порекла капитал. Шта ће и како ће он да ради у земљи у којој дела, зависи од државе. Само држава, која не поштује себе и која не заслужује то име, може да допусти да поједини привредници у њој вршљају по свом нахођењу. А најмање ће допустити уредна држава да капитал води ма какву политику, а најмање спољну. Држава, која заслужује то име, не допушта капиталу, ма ког он порекла био, да води ма какву политику или политику другу но што је њезина. И како су се баш од почетка рата одиграли врло важни догађаји у тој области, то је добро да их употребимо у овом разговору. Да се задржимо на случају нафте у Румунији. Велики део извора нафте је у рукама енглеског и француског капитала. Сасвим је природно да се тај капитал буни против захтева да лиферује нафту држави која је у рату са државом чијим поданицима он припада. Бише је но приредно да се Французи и Енглези опиру лиферовању њихове сопствене производње на румунском земљишту Немачкој. 10 је акт патриотизма и, кад би Немци били на њиховом месту, никако друкче не би поступили, и они би се бунили против тога да лиферују своје производе земљи, која је у рату са њиховом отаџбином. Румунија је међутим сдлучна да 1,800.000 тона годишње лиферује Немачкој. Код тога сукоба интереса држава је просто наредила друштвима да поступе онако како њезин интерес захтева. Створила је комесаријат који има да дели робу, произведену француским и енглеским капиталом, онако како то налажу земаљски интереси. А што је најглавније, стран капитал то не сматра за насиље. Предузећа сматрају да се од њих не може тражити да добровољно лиферују своје производе непријатељу, али да се још мање може тражити од Руму-
|
Iz uredništva
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
није, да потчини свој интерес њиховим. Сукоб је био само ради манифестације. У осталом и домаћи капитал има својих симпатија и антипатија и он би навијао на другу страну него држава.
Кад смо већ код тога питања да бацимо један поглед на најновије појаве у нашем животу. На челу целокупне југословенске индустрије налазе се Трепча, Бог и Трбовље. Два производе метал, трећи угаљ. Два су фрацуског капитала, а трећи енглеског. Кад се после завршетка светске коњунктуре из 1937 год. почео да појављује дефицит у нашем девизном билансу, месецима су Бор и Трепча били једини велики лиферанти девиза нашој Народној банци.
Дошао је рат. Национално долази на прво место и постаје најосетљивијом тачком девизног живота. Бор и Трепча лиферују артикле који имају значај злата. Њима држава располаже и диригира их тамо где захтева то наш национални интерес. Данас није тајна да су Бор и Трепча посредно извори сретстава за наше наоружање. Њима се приближује Трбовље. Ми смо земља крајње сиромашна у каменом угљу. Нисмо сиромашни апсолутно; ми смо дубоко уверени да има врло много лежишта каменог угља испод површине наше лепе отаџбине; али се није пронашао због тога што није жртвовано довољно капитала. Али смо ми земља хиперпродукције мрког угља и лигнита. Неколико година смо живели у крајњој кризи целокупне рударско-угљарске индустрије. Није било купца за целу производњу. Све је било легло на државне железнице као купца. Међутим смо тешке паре давали иностранству из године у годину за увоз кокса (који је остао специфичан артикал), и каменог угља. Требао је да дође рат, па да се догоди чудо, да Југославија постане извозницом угља. Широка јавност не зна да је наша држава продала иностранству огромну количину трбовљанског угља, да свакодневно одлази хиљаду тона угља из Трбовља у иностранство. А из државе, којој смо продали тај угаљ, купујемо најдрагоценије артикле за наше народно снабдевање.
Данас су Бор, Трепча и Трбовље три извора девиза, не у смислу валутном, него у смислу племенитих сретстава плаћања којима се може да набави све, па и наоружање. Данас су та три подузећа страног капитала стубови нашег наоружања и сретства наше националне сигурности. Ето дакле још једног аргумента, да стран капитал служи држави онако и онолико, како и колико она сама то хоће.
У накнаду и признање за све то држава је донела закон о непосредним порезима, о чему ћемо писати идући пут.
Ола уље кекеклјек ке лазе гро ге Еро вће за 199
Naša spolina trgovina u prošloj godini ima dva posebna perioda: Prvi do međunarodne krize u martu i drugi do kraja godine. Za ovaj je karakterist:ččno povećanje tražnje naših izvoznih artikala. U prvom, međutim, bio se nastavio nepovoljan razvitak spoline trgovine iz prethodne godine.
Spolina trgovina u 1939 smanjila se prema 1998 po. volumenu za 7,8%/o a po vrednosti se povećala za 2,5". Prema 1997 smanjenje je daleko veće: po kol:čini za 19%, a po vrednosti za nešto preko 10%. Izvoz je bio 3,464.185 tona u
„vrednosti 5,521.18 mil. din., prema 1938 po količini manje za