Narodno blagostanje

4. мај 1940. „ни о Бајусбанка је оборила дисконтну стопу са 496 на 3/2%. То је прва промена стопе од 1932 и утолико интересантнија што је дошла у моменту када су потребе државе за новцем огромно порасле. У нормалним приликама каматна стопа новчаничне банке обара се када на тржишту новца влада обиље. Појевтањењем кредита даје се импулс привреди. То је било најјаче средство либералистичке приверде којим се могло деловати на развој коњунктуре. Дејство је било посредно, јер је појевтињењем кредита требало остварити повољан предуслов за инвестиције. Али ово средство није било без контрадикција. Јер кад је било потребно да се привуче страни капитал повишавана је каматна стопа, па је тако поскупљиван кредит, иако је то морало да неповољно дејствује на развој коњунктуре. Повишавана је у моментима пред провалу кризе, када је тражња за кредитом била мно-

Новчано тржиште у Немачкој го већа од понуде. Ове промене каматне стопе имале су.

у овим критичним моментима тако снажно дејство да се њима приписивао слом у привреди који је долазио. По новијим схватањима у политичкој економији повишење дисконтне стопе неповољно делује и она га осуђује, а препоручује политику јевтиног и ниског каматњака, Ако би требало. мењати каматну стопу, онда с много обзира и што ређе. У либералистичкој привреди мењана је каматна стопа пост фестум, пошто су се већ испољиле извесне тенденције у привреди па их је требало сузбити. Према томе и ово средство примењивано је са закашњењем, без плана и предвиђања, реаговало се просто на појаве које су биле на помолу, а то и јест била најслабија страна овог средства. Оно је било палијатив, без обзира на узроке који су изазвали обрате у коњунктури. Зато није ни имало успеха.

Место да промене каматне стопе уследе као реакција на дато стање, препоручује се да политика јевтиног каматњака предвиди и омогући најповољнији развој привреде. Она би то имала да оствари, а да се не дира дубље у организацију националне привреде. То је уствари либералистичко становиште. Политика каматне стопе зато није више пресудна у диригованој привреди у којој постоје и друга средства да се утиче на развој коњунктуре, и то непосредно. У диригованој привреди контролни органи имају могућност да непосредно утичу на правац инве, стиција, на обим у појединим гранама, на извоз и увоз, на унутрашњу циркулацију добара, могу да располажу са радном снагом, да додељују сировине по плану, итд. Каматна стопа није безначајна, али као: коњунктурно средство она је већ на трећем плану. Ситуација на новчаном тржишту развијаће се према успесима и неуспесима дириговања привредом. Тражња и понуда у крајњој линији биће и саме дириговане. Ако дође до промене каматне стопе, значај ове мере није у тежњи да се делује на однос понуде и тражње, него да се датом односу подеси и каматна стопа.

У том је први смисао обарања каматне стопе код Рајхсбанке. На тржишту новца влада обиље, и са извесним прекидима та појава траје већ годинама. Рат је у прво време повећао толико: потребе државе за новцем да је она узела највећи део расположивих средстава, али после извесног времена новац се опет појавио на тржишту. У последње време обиље капитала огледа се у обарању дисконтне стопе код; неукамативих благајничких записа, који су главно средство краткорочног финансирања после укидања пореских записа. Уједно продужен им је рок. Приватни дисконт ових обвезница спуштен је са 27/69/6 на 23/8%, а стопа код дневног новца спуштена: је са 30, у августу 1939: на: 15/4 и 20/6. На тржишту капитала: 4:/2% рентни

- НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 981

папири достигли су пари па и више. Под крај октобра 1939 преуписан је био зајам од 500 милиона који су расписале железнице, а индустрија са лакоћом добила око ! милијарду марака. У том времену Рајхсбанка је могла да пласира на тржишту капитала више од милијарде хартија“ од вредности са чврстим укамаћењем. Па и поврх тога тржиште капитала располагало је са довољно средстава, и пошто у последње време није било нових емисија државних хартија од вредности, капитал је био почео да се јаче интересује за акције. Тако је дошло и до скока њихових курсева који су последњих дана попустили, због јачег опорезивања дивиденде. Тако се догодило да је дисконтна стопа Рајхсбанке стајала изнад приватне за 15/6%/ и онда је било доследно да се она обори.

И после овог обарања дисконтне стопе, остаје велика разлика према приватној. Ова је још увек много нижа, 290: и испод. Код ове последње је тенденција за падом изазвана изванредним приликама у рату. Има више разлога што ликвидност расте. Појачана је штедња, не само спонтано, него и као последица рационирања потрошње, а осим тога у рату су ликвидирани огромни лагери робе, који се моментано не обнављају. Специјалне прилике изазвале су огромну ликвидност али сав тај новац не би се смео једноставно пребацити на тржиште капитала, јер се велики износи морају да повуку са тржишта новца каналима којима су и дошли, зато је и остављена дисконтна стопа виша него приватна.

У жалости за добрим другом и драгим пријатељем Миливојем била нам је од утехе чињеница да је целокупна наша штампа одала признање његовом раду и делу. Миливој је то заслужио. Он је истина био целог века чиновник, а чиновник значи обично једну грану занимања у којој се обично мало зна и мало ради, у којој се једе туђи хлеб, а води своја брига. Али је Миливој био чиновник који је знао више но и један из његове струке, а радио толико да је угрозио своје здравље. А пре свега Миливој је био задахнут литералним нагоном; он је поред своје службе радио на стручној књижевности такође великим напором. Накратко, у његовој генерацији није било чиновника веће вредноће и оданости државним интересима.

Али то је само једна светла страна његовог живота и рада. Много је важније какве су биле његове идеје водиље, какав је циљ имао његов рад. а

Израда опште царинске тарифе од 1904 г. обично се сматра као његова највећа заслуга. Ту има много заблуде. Наша општа царинска тарифа преведена је с немачког од стране другог једног чиновника Министарства финансија; Миливој ју је дотерао само према нашим потребама и бдио над њом све док је био у служби. Али то. није никакво велико дело.

т Миливој Савић

За Миливоја се може без устезања рећи да је био југословенски Колбер. Он истина никад није био министар, али су се министри мало мешали у његов посао. А његов посао нису били само текући предмети, већ остварење једне велике: идеје, индустријализација земље.

Миливој је био хемичар. Као такав стајао је стално у сукобу са Политичком Економијом. Али га то: није обесхрабрило; он је био уверен да је томе сукобу крива Политичка Економија, а не он. Она је учила да је технички. добро само) оно што је економски корисно. Она. је тражила да економски критеријум буде суверен; Миливој то никако није прихватио. Ако будемо чекали на: рентабилност, мислио је он, нећемо никад добити „индустрије: