Naš narodni život

су да је сабља знак њиховог положаја. 1820 године претили су они Кнезу Милошу да ће вратити султану своје берате и сабље зато што им Кнез Милош не да да уживају приходе на које имају право. »Не паше Милош сабљу за ову земљу, него хаџија спахија«, говорили су сељаци једнога села у Београдској Нахији, незадовољан једном наредбом кнеза Милоша. 1 На основу свега реченога ја мислим да сам довољно указао на то да су коњ и оружје представљали положај и старешинство. Из тога би излазило да је мењање коња и оружја које су вршила браћа Мујо и Алија значило да су се браћа толико волела, да им је било све једно ко ће ког коња узјахати и које оружје понети, јер нису пазили на то ко је старији, ко је млађи; другим речима, нису пазили на међусобни положај и старешинство. Са довде реченим не треба мешати случајеве које ћу ниже изложити. У Херцеговини и Катунској Нахији, при деоби задруге, »оному који је био домаћин, осим простога дела, дају још штогод, као комадић земље, добра коња, пушку и тако даље. Тај вишак прежњему домаћину зову старјешинство«. Исто је тако и у Боки Которској где се најстаријем брату даје какав приличан дар, >жоји се у опће зове старјешинство, као на прчмјер, леп џевердар, добар коњ, леп виноград«. 2 Тај се део, по тврђењу В. Богишића, у Црној Гори зове и старешина »ваљда због тога што старији брат или члан има највнше прилике да таки дар заслужи«. 3

1 М. Гавриловић, Мплош Обреновпћ 11, 349. 2 V. Bogišić, Zbornik sadašnjih pravnih obiiaja u Južnih Slovena, I. str. 335, 336. 8 B. Богишић, Десеш судских заппса пз Паштровпћа стр. 13. (У Архиву за правне и друшшвене науке св. 5 и 6 за 1900.)

131

КОЊ И ОРУЖЈЕ