Naš narodni život

и Турци, а распознају се од њих по томе, што не бријају гла Бе." 1 У Белици, српском селу иза Цариброда, у данашњој Бугарској, мушкарци су 1553 године били с преда ошишани „по турском начнну”, а остраг су „пуштали по неколико витица”. 2 Један безимени путописац нз 1559 године казује о племену Марковића, које је становало на млетачкотурској међи код Улциња, да су „хајдучки народ”, који „роби и убија људе за најмању корист”, да су „висока стаса, дуге косе, оружани луком и оклопом...” 3 Дзша коса код људи у нас врло се много помиње у нашој народној традицији. Коса се пуштала да расте још од детињства. На слици сина жупана Брајана, детета од осам до десет година, у Белој Цркви Каранској, нз XIV века, види се, „плава свилена коса која је позади гургурава и спушта се на плећа.” 4 У једној се народној песми овако пева: Да внш, брате, самоука ђака, Прекрсти се, књигу пољубио, А просипа ситне плетенице, Плетеннце низ леђа пустио Ко ђевојка од дванест година. 5 Милану Милићевићу било је близу десет година кад су му, из страха од Кнеза Милоша, одсекли перчин. 0 Због тога што се дуга коса, кад би се пустила да слободно расте, растурала, долазила у неред и мрсила се, људи су је, још од најстаријих времена, на различите начине скупљали и давали јој много згоднији облик. Још у ведска времена у Индији су

1 Rad Jngoslovenske Akademije LVI, 163. 8 Браство XXI, стр. 67. 5 Rad LXXXIV, 62. 4 M. Кашанин, Старинар IV (за 1926 и 1927) стр. 170. 5 Б. Петрановић, Срп. нар. пјесме 11, 101 —102, 8 М. Ђ. Милићевнћ, Путничка писма, Београд 1868 стр.

82

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ