Naš narodni život

меча ан =

НАШИ СЕОСКИ ЗАНАТИ. 123-

Међутим сви ови и мушки и женски послови, иако често пута показују врло развијен укус и пристојну уметност, још нису занати. Занате раде стручни људи, а не сваки; они се, највећим делом, раде за другога, за награду, а не за своју кућу. Али иако нису занати, они су клице свима занатима, јер из њих поједини послови прелазе у занатске. Тај је прелаз постепен и изводи се преко једног нарочитог стања, које се лепо види на примерима развоја наших заната, Постешеним нагомилавањем потреба појединци, вештији и окретнији, почињу у породици да раде извесне послове више и боље од осталих, у њима [постају нека врста стручњака, и кадгод је потребно раде их само они. Другим речима, у место да сви раде све послове, настаје диференцирање у толико, у колико се појединим радовима одају само чланови породице, вештији за њих. Пок. Алекса С. Јовановић описује задругу браће Лишковаца у Жбевцу у Врањском Округу, у којој је после ослобођења живело у двадесет домова на осамдесет душа, што је чинило читав одељак села, махалу. У тој су задрузи били заступљени сви занати потребни земљорадњи: ковачи, колари, ужари и тако даље. Слично наводи изазадругу Мирковића у Скупљену, у Подринском Округу, у којој су такође заступљени занати потребни земљорадњи :: коларски, ковачки, дрводељски и тако даље. У околини Београда, у свакој већој породици, има „појединаца који за домаћу потребу раде само понеке послове, на пример дрводељске, и друге, али је њима главно занимање земљорадња“ У Ибру велике задруге имају нарочитих зграда од брвана, које зову коваоницама, у којима стоје вигњеви и ковачки алат и у којима понеки члан задруге ради и ковачки занат. Ових је зграда сад мало, али их је раније било много више. Р. Илић,

1 Алекса С. Јовановић, Исшориски развитак српске задруге, Београд 1896, стр. 14 и 71. Види и Ст. Новаковић, Село, страна 63.

2 Р. Николић, Околина Београда (Насеља |, 924).