Naš narodni život

152 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

ветка овако прича о томе: У стара времена био је обичај да човека убију чим му пређе педесет година. Неки човек имађаше добра и паметна сина, коме је било жао оца, те га затвори у бачви, где га је чувао и хранио крадом од осталога света. Једанпут _ се његов син оклади са својим сељацима ко ће први угледати излазак супца. Син исприча то своме опуион га научи да, при излазу сунца, не гледа на исток, већ на запад и да гледа у највиши вис, па ће он добити опклазу, јер ће се први зраци сунца на вису појавити. Он тако и учини и добије опкладу. Кад су га упитали ко га је научио да гледа на запад, он им исприча како има жива стара оца, кога је сакрио да не би био убијен. Сељаци из овога закључише да су стари људи паметни и да их не треба убијати, па их отада нису више ни убијали.! Сличну мудрост старих људи, због које је престало њихово убијање казују и друге народне приповетке,2 Сва традиција из реда говори о убијању старих људи. Али се гдешто наводи и убијање старих жена. Убијање старих жена држим да нимало не иде продив моје претпоставке, јер су понекад и жене могле бити домаћици,“

1 Караџић 1 (1899), 209.

2 Караџић | (1900), 129—130; С. Тројановић, Лалог, 12-17.

3 У. Вогас, Хбогтић, 32—34; С. С. Бобчевљ, Бљлгарскитњћ горидич. обичаш, 1, 74.