Naš narodni život

УБИЈАЊЕ СТАРАЦА. пива 151

маћини називају чланове своје породице својим робљем. Али то није све. Власт и углед домаћина сматрани су још и као божански. Још и данас се у народу чује пословица: „Стареј Бог па домаћин.“ У домаћој молитви он је играо улогу свештеника. Он је кадио трпезу и читао молитве о Слави, Бадњемдану и другим приликама у име целе задруге. 0515 гова је клетва страшна, и нико није рад да је на себе навуче. Његов је благослов благодет, и сваки тежи да се на њега излије. Сваки члан породице, ма где био, жури да дође кући пре но што домаКин издахне, да би га благословио. Његова порука на самртноме часу сматра се као светиња. Поштовање домаћина није престајало ни после његове смрти. О његовој се души брижљиво стара цела породица. „Ко очину душу не намири, своју губи,“ каже једна народна пословица. Наша Слава, по једном, мислим сасвим коректном, тумачењу није ништа друго до наставак култа предака, који се са хришћанством преобратио у култ хришћанских светаца. Из свега реченога држим да се јасно види да се домаћин у нас јављао, па се у многоме још и данас јавља, са владалачким и божанским 0особинама у породици, онако исто као што се код неких народа, на извесном ступњу религиозног и социјалног живота, јављају владаоци. Другим речма у нас се домаћини јављају као владаоци у породици са божанским особинама. И онако исто као што су код неких народа убијани владаоци кад се мислило да у њима почне слабети или ослаби 60жанска моћ, тако су у нас могли бити убијани домаћини из истих разлога.

Свему реченоме мислим да иде у прилоги наша народна традиција, која каже да су старци убијани кад већ нису били низашта, и да се престало с убијањем онда кад су се људи уверилида у њима није ишчезло зрело расуђивање, већ да га има више но код младих људи. Једна народна припо-

"У. Востус, Хброгтк, 350.