Naš narodni život

МАНДРАГОРА. 159

она ишчупа и да за тим угине. После тога може га свако имати и уживати све његове моћи.

Све довде речено и још многе друге детаље покупио је Сер Џемс Фрезер из литературе врло многих народа. Само словенска литература није употребљена, те изгледа да су мандрагора и празноверице о њој њима биле непознате ствари. На жалост, о томе ни ја не знам готово ништа. Једино што имам у белешкама то је, да је Ј. Јаворски написао књижицу о мандрагори у јужно-руском народном веровању, али је нисам имао у рукама. О мандрагори у Јужних Словена не знам ни толико. 1912 године изашла је једна књига, написана по А. де Губернатису, о главнијем биљу у народном веровању и певању у Срба. У њој се говори и о мандрагори (Анора тапдгавога, Г.), али сем што су унесена српска имена за њу (адамова глава, буновина, велико зеље, водопић, јабучина, околочеп, тусти корен) све је остало узето из Губернатиса.“ Б. Шулек наводи за мандрагору (Мапатавога онсепат, Тошт.) још ова наша имена: шкочец, скоцељ, скочац, мандрагула, мандрак, длишква, дрстливка, надлишек, надлишка, алруна Само уз два имена забележио је Шулек по реч две из народа: „У вечери деветора биља, самдокаса и околочеџа“ и У очи Петрова дне копају велико зеље, па га сутра дан, пре сунца, дају станарама“. Први је податак из Вука, други из Милићевића. Али је све ово ништа према ономе што мандрагори приписују други народи, па чак и неки од оних којих има у нашој земљи (Турци, Цигани).

Што у данашњој нашој литератури, колико је мени познато, нема помена о празноверицама о ман:

! Ј. Јаџога ки, Ре Мапагарога гт зпатиз гесћеп Уо1езаашЂеп, Улеп ипа Ргас 1896.

2 Нишевљанин (псевдоним П. Софрића), Главније биље у народном веровању ш певању код нас Срба, Београд 1912, стр. 160—162. _

з Рг В. Зшек, Јигозгодепзр! степе бија. Хадтер, 1879, стр. 982.