Naša književnost

62 : Наша књижевност

Покрет. генерала није изоловано дело милитаризма. Иза генерала стоји посед, посед по традицији и култу у првом реду, земљопосед и капитал.

Свакако, и поход генерала мора бити финансиран. Али Хуан Марч и Романонес, папа и великопоседници знају да мање стаје хонорар телесној гарди поседа но одузимање земље од стране рабасереса и контрола од стране радника.

У сећању на високу школу „Пронунциамиентоса“, листајући историју оружаног изражавања официрске воље, нико не би могао слутити да ће из једне кратке летње шетње настати зимски поход, пролетњи рат и ко зна шта све још до краја.

Јер су генерали, капиталисти и племство добро рачунали, За себе су правили далековиде планове. Поткрала им се свега једна грешка. Са једним фактором нису рачунали, са једном величином, коју су шпански поседници навикли да предвиђају: са шпанским народом.

Народ Шпаније је био спреман. Све што један народ може од себе дати: интензитет осећања за праведну ствар, врхунац самопожртвовања, снагу и хероизам, шпански народ је дао. За победу је само једно требало: јако вођство, без колебљивости, без оклевања, да ујелини све снаге народа. Та јединствена монолитна снага могла би победоносно завршити рат. Али како је изгледала стварност>

Прва влада је била образована из претставника републиканских странака. Она је била слаба, без довољно. енергије, без јасне оријентације, неповерљива према све јачој снази пролетаријата, чија се свест будила. ба

На челу друге владе био је вођ социјалдемократа, Ларго Кабаљеро. Та влада није умела да искористи повољне услове. Кабаљеро није био пријатељ револуционарног јединства радничке класе. Био је противник Совјетске Уније, противник комунистичке партије. Све је чинио да онемогући јединство социјалистичке омладине. Није версвао у снагу маса. Био је окружен дилетантским стручњацима и стручним слабићима, који су кочили развитак републиканске армије и сламали снаге које су делале на њеном подизању. Против реакције се требало борити, брзо, одлучно и ефикасно, Кабаљеро је, увек и у свему, претпостављао пут компромиса и преговора.

И Кабаљеро носи одговорност за дезорганизацију. Његово беспринципно колебање, у часу када је ваљало покорити групу анархистичких авантуриста, показује да није схватао озбиљност ситуације. Његов режим је кобан, пун фраза и програмских декламација. Чаки у иностранству, где би његово име и утицај могли бити од користи, његова слабост даје потстрека подмуклим режимима псеудодемократија, који су издавали Шпанију, ушанчени у Одбору за немешање.

Псеудодемократски кругови Енглеске и Француске нису желели да моћни масовни покрет шпанског народа победом постане покретна снага, која би прешла преко Пиринеја.

вани