Naša književnost

- =“ 5

424 , 6 Наша књижевност

На сунцу, пшеница је лежала на поњави, а по њој су врвели мрави и журно собом односили зрна.

— Ето и ови су од некуд проврели — наставио је. Нисам знао на кога мисли, на мраве који су односили жито или на Талијане, који су врвели обалом, а стари је сад већ говорио сам за се, као да

не води рачуна о нама. — Изаћи ће звер из мора — рекао је — и ето —- заиста је изашла, и поћи ће светом зло и заиграти крваво коло. Амин! Господе помилуј — Грбић се прекрстио и заћутго.

Седели смо замишљени, Младић је збуњен гледао устрану а ми, којима се објаснила велика љубав која је старога везивала за сина, боље смо га разумевали. На свој начин стари је бранио сина, а ми нисмо имали воље да му противречимо и ћутали смо: Сенке стабала све су се више примицале нама, ораницом а милиони мрава као да су јуришали на пшеницу да је докрајче пре мрака. Чини ми се никад их нисам толико видео. Све се црнело од њих, а јадна летина на поњави као да је копнела под њиховом навалом. Било ми је жао сваког зрна, а ови грабежљивци односили су целе гомиле. И нехотице потегао сам штапом на њих, да бих их отерао.

Без речи, стари Грбић ми је узео штап из руке и бацио га.

— Остави — рекао је благо и озбиљно.

Гранчицом маслине младић је рио по сасушеној земљи пред собом, инжењер је ћутао.

Мрави на поњави и даље су разносили жито, али се сад чинило да то раде полако, као да знају да им је плен сигуран.

Полако, стари Грбић се дигао, опрезно шаком стресао на земљу мраве измешане са пшеницом, а остале са поњаве сасуо у џак. Са житом целе оранице џак је, до пола празан, бедно стајао пред нама. Грбић га је стресао о земљу и, пре но што му је син могао да помогне, заметнуо га на леђа.

Пошли смо. Стари је ишао напред, погрбљен под теретом жита. За њиме на неколико корака ишли смо ми. Путем под нашим ногама камење се опет осипало, дробило и шкрипало, док се вече спуштало нагло и под гранама се већ хватао мрак.

Прошло је од тада неколико месеци. За све то време, од обале па до стеновитих врхова, водиле су се борбе- Села су горела, шуме и маслине сечене, а иза сваког камена вребала је устаничка пушка, Ми смо наступали и одступали, али високо сунчани врхови планине увек су се држали слободни, као вечита претња наднета над поседнутом, опустошеном, загађеном обалом. И тако, дошло је већи пролеће кад смо опет сишли да посетимо старог Грбића.

Ишли смо по важном и хитном послу, али је инжењеру било много стало да успут посетимо и старог, иако му, видео сам, тон