Naša književnost

за

"Стари Грбић _ | 5 У. 425

самом врло тешко пада. Пре пет дана млади Грбић, најбољи курир у целом крају, налетео је на непријатељску стражу и погинуо, а инжењер, увек тачан и савестан, сматрао је да то баш ми, који смо га собом повели, треба да кажемо оцу.

Пошли смо рано пре зоре, као и увек када је ваљало пролазити између непријатељских стража и управо у свитање стигли смо до Грбићеве ограде. Овде, међу дрвећем, било је још тамно, и пут којим смо ишли једва се назираго. Камена кућа Грбићева, бледо-жута, тиха и тајанствена, једва се оцртавала пред нама. Али смо ми ипак осећали да се овде око ње ништа није изменило од наше прве посете. Завучена у вртачу, скривена од ока пролазника, она је остала непримећена, једина поштеђена у целом крају. Олуја рата као да ју је надлетела, да би свом жестином ударила и разбила се о планинске врхунце.

Дуго смо ударали о забрављена врата, а онда опет пошли на ниже. У долу, међу грањем, било је влажно од пролећних киша, и густи праменови сивкасте магле повијали су се и дизали споро.

— Где.ли је то стари» — питао је инжењер, а ја сам опет мислио на сина.

Онако млад, танак у пасу, детињски мио у лицу, ни у планини није се изменио. Курири су редовито одлазили, а ређе се враћали. Али млади Грбић одлазио је и долазио сигуран и весео, и само понекад, кад су се из запаљених села димови повијали ка планини, и у младог Грбића поглед би бивао мутан, као да су му се зенице разлиле преко целог ока. Да ли је кад навраћао староме» Ко зна» Плашили смо се да га то питамо.

Инжењер ме је нагло дохватио за руку и зауставио у месту. Стајали смо на заравни, на истом месту откуд смо их гледали прошлог лета кад су врли пшеницу. Прошло је од тада осам месеци, и нас обојица, инжењер и ја, доживели смо за то време рат, партизански рат, најтежи од свих ратова, али ово што смо сад видели потресло ме је.

Доле, под нама, са дна вртаче, из земље натопљене пролетњом кишом, као са језера, с првим јутарњим сунчаним зраком узавирала је магла, а кроз њу, узораном земљом газио је стари Грбић. На њему је била кошуља опуштена преко старих исцепаних црних чакшира, био је гологлав, а седи праменови нерезане косе као покисли падали су му по врату и ушима,

„Било је студено пролетње јутро и ја сам осетио да дрхћем и под капутом. С једном руком пруженом у страну, Грбић је газио оранидом, махао руком као да сам говори са собом. Ишао је пут нас, и мој друг ме је повукао мало уназад. На ловоровом грму пред нама лишће је било јасно зелено, а на њему су сребрнасто светлеле јутарње капље росе. :

Грбић је дошао до подзидине и тад смо тек видели шта ради.

аи Боан рока ла а сва а

Као ај ои ват о ари са

ти

Ма 44

ћ

55 ка у

Је

У ИЕ шине

25:

А

и:

ЗА линији

о њ

МА ле

Ба