Naša književnost
- Француска литература за време рата 55" 389
Велики успех има нова књига Андре Шансона „Кладенац чудеса“, која изобличава лице вишиске Француске.
Морис Торес назвао је Арагона „песником отаџбине“. После ћутања, почиње поново да се рађа књижевност која заиста хоће да постане књижевношћу Француске, књижевношћу обновљене отаџбине.
КЊИЖЕВНОСТ КОЈА ОДЛАЗИ У НИШТАВИЛО
Француски филозоф и педагог Диркем писао је првих година ХХ века: „Ми врло нејасно замишљамо задатак васпитања човека.“ Јер се не зна, „каква мора бити наша идеја васпитања човека“. „Класични хуманизам преживео се,вали никаква нова вера није му дошла као смена“. „Отуда, — писао је Деркем, — скепса, разочараност, опасна је морална слабост.“
Очигледно је да Диркем није узимао у обзир социјалистичку идеју. Ипак, најбољи од старих хуманиста, напуштајући „класични хуманизам“, који се тачније може назвати буржоаским хуманизмом, тражили су путеве к „новој вери“ у приближавању народу, а касније — у усвајању социјалних и моралних идеала остварених у Совјетском Савезу — земљи где влада народ.
Све идеологије истакнуте последњих деценија као противтежа том прогресивном покрету имале су декаденти антихуманистички карактер. Ако је декаденство пре педесет година било у извесној мери бунтовно, или по сликовитом изразу младог Горког, било „шибом“ којом је историја тукла буржоаско друштво за његову античовечност, — касније декаденство било је претворено из шибе у венац и добило конзервативни карактер.
Маларме је још могао написати: „У друштву лишеном равнотеже уметник је принуђен да се усамљује, али усамљујући се, он може само градити сопствену гробницу. Такав уметник штрајкује против друштва.“ После педесет година, Пол Валери се одушевљавао пољуљаношћу декадентног друштва, као најбољом позадином за уметниково постојање. Валери је писао 1930 године:
„Индивидуа тражи пријатну епоху, у којој би имала највећу слободу. Ту епоху она налази у почетку краја датог социјалног система. Тада, у међувремену између реда и нереда, настаје сладак тренутак. Систем се још држи, али његова будућност је, тајно, већ исцрпена. Друштвени организам неосетно губи перспективу. То је моменат уживања и свеопште потрошње (сопзотипаНоп). Крај скоро увек бива раскошан и пријатан, За „осветлење“ зграде која се руши „троши се све што су се бојали раније да потроше...“ „Фантастични пламен... каприциозно осветљује игру принципа и вредности. Обичаји и завети хлапе. Тајне и блага претварају се у дим.“
Другим речима, друштво губи право на историско постојање, идеје које га одржавају губе убедљивост, али остаје осветљење, то
1
3
са воли на
ји а
пр 3 МЕ
јк
ЊЕ
3 Мара лавина МИ) ДАРА А обала, ага Ари
пе вама а
ДИ ај
54 пара и.
ин њае