Naša književnost

јест уметност украшавања и приказивања друштвене зграде која се руши — уметност за коју се не жали „потрошити све“ — на задовољство, декадентних уметника.

Та декадентока апокалипса била је карактеристична за „мирне периоде“ — пре првог светског рата и чак после њега, Игра принципа и вреднсти постала је тада довољно вртоглавом да би учинила задовољство естетима „потрошње“, а пламек још није сасвим изгубио свој невини феерични карактер. У мирне такозване „конструктивне“' периоде капитализма релативисти, декаденти могли су мање више некажњено скидати с капитадистичког система одговорност за социално и духовно опадање. Шта више, слично Валерију, они су чак славили опадање као чиниоце који пемаже култури. Али та тенденција чувања и оправдања постајала је утолико опаснија, уколико је страшнији облик добијало опадање. А када се сумњива чаролија. стабилизационих година разбила и појавио се у свој својој ругоби кошмар све јаче хитлеровске агресије и минхенских подлости, тада питање одговорности није могло да се не постави у свој оштрини. И тада је на њега био дат онај одговор који наводи Шлонберже: „Ето вам вашег човечанства!“ Тај стари и сасвим конзервативни одговор осуђује човекову природу у име оправдања природе капиталистичког система, Већ прве злочине фашизма западни свет је платио појавом антихуманистичке агресије.

Привремени војни успеси хитлеризма на западу, који је побеђивао не само суровошћу и обманом, већ и издајством „две стотине породица“ и унутра, у самим демократским земљама, антихуманисти су протумачили панично. Уједно, они су били спремни да славе победу своје проницљивости, и видели су у пировању фашистичког апаша аргуменат у корист мисли: „човек је подбацио.“

У Француској после 1940 године појавила се књижевност у којој је та тенденција изражена доста јасно.

Ево шта пише критичар Жан-Мари Суту у чланку под насловом „Француска књижевност од 1940 године“. Пре рата је постојала „нека књижевност која се трудила да обоготвори човека“. „Кад је та воља за обоготворењем човека довела до разочарања... хуманизам је, бар привремено, постао антихуманизам“. Појавила се тежња „да се човек постави на своје место, да се сматра као зоолошка врста између других врста“. „Статуа Човек била је бачена с постоља и дата да се претопи заједно с другим предратним споменицима.“

Писци тог правца — Морис Бланшо, Жорж Батај, Камиз и други створили су „сурову књижевност“, чији јунак „ако и не мрзи људе, жели да буде омрзнут“. Са човеком су код њих везани „античовечански епитети“. Они унапред желе да одричу метафизичка преимућства свему што је човечно“ (!2). Постојање човеково чини им се апсурдно, бесмислено. Човек је „увучен у постојање, солидаран с његовом апсурдношћу, с његовом нелогичношћу и није кадар да суди о