Naša književnost

тој бесмислености, јер је сам њен део“. Ова књижевност, како указују критичари, писана је „неразумљиво, монотсно“, што се објашњава демонстративном жељом тих писаца да не долазе у додир с људима.

Дела Бланшоа, Камиза и других, судећи по одзиву критичара, не би заслуживала нарочиту пажњу, да та тенденција није имала свог претставника у лицу популарног француског писца Жана-Пола Сартр. Својим мрачним романима, у којима је изражена „одвратност према неусловљености постојања“, Сартр је био познат још пре рата. ЊеГОВИ „психолошки лавиринти“ својом прљавштином потсећају на систем канализационих цеви. Упоредо с књижевношћу, Сартр се бави и филозофијом, што му даје у извесним круговима нарочити гуторитет, који је порастао после појаве његове филозофске књиге „По. стојање и непостојање“. Критика је чак увела у употребу термин „систем Сартр“. У литератури, та школа себе насква „егзистенциализам“, од француске речи ех:агепсе — постојање. Основна идеја Сартра, како је можемо схватити из приказа које смо прочитали, оваква је: људско постојање као појава апсурдно је, неоправдано и ничим условљено. Зато је оно нераздвојно с осећањем гађења. Васиона не узима у рачун човека. Те идеје Сартр настоји да прикаже у својим књигама „Зид“ и „Гађење“. Један је од ·- популарних афоризама Сартрових, узет из последњег романа: Ја постојим. Свет постоји, и ја знам да свет постоји. То је све. Али ја сам према томе равнодушаа.“ Оригиналност Сартра, по мишљењу једног критичара, у томг је што он приписује тај карактер апсурдности, непотребности, бесмислености не само човеку, већ и целој васиони. „Баш сама по себи ова трамвајска клупа или ове жиле од дрвета неразумљиве су. Од њих се добија осећај гађења и апсурдности, „Дрвеће неће и не може ни постојати ни непостојати, и човек такође је нешто сувишно у свету.“

Изгледа нарочиту одвратност изазива код Сартрових јунака, а и код њега самог као творца „система“, постојање других људи. „Па-

као — то су други“ — то је тема Сартровог дела. „Иза затворених

врата“. Обожаваоци Сартрови сматрају да му је пошло за руком да покаже „реалност непостојања“ и преимућство последњег пред постојањем: „из људске реалности направити извор непостојања у свету“. Пре Сартра, — каже један од његових коментатора, — настојали су доказати да је човек солидаран с целокупношћу свемира, да је он везан с њиме, а не с непостојањем. А Сартр је, тобоже, раскринкао омислећу трску“, то јест човека „који је охоло афирмирао себе пред свемиром“. За Сартра, — каже тај критичар, — човек је шупље биће, које „непрестано промиче између прстију и одликује се од других бића само тиме што цури као пробушен лонац“ (!). Саргрова психоанализа тобоже има велики значај нарочито зато што Сартр поклања велику пажњу сексуалном.

Чак и при површном прилажењу тој теорији безвредности човека и људске солидарности, тешко је ослободити се мисли да Сартров

6 Каја , ава и НА

МА

аи

ВАМ

„+ 34 = Мк

а и -

6 са

2 а

645 У.

Нин ву

Ру

ње

1 а

НЕ

У ди

би

њен