Naša književnost

392 : Наша књижевност

систем претставља можда несвесну реакцију психе, која се показала немоћном пред оним чудовишним и страшним што је унео у наш живот фашизам. Самог Сартра очигледно не узнемирава утицај који може да изврши његов „систем“.

За време окупације, Сартр је написао позоришни комад „Муве“, који је дошао до нас, и чија је тема мит о Оресту. Орест се враћа у отаџбину и сазнаје да је његов отац Агамемнон убијен од Егиста, који је преотео престо, и да му је мајка учествовала у злочину; Орестова сестра Електра робиња је код мајке и очуха.

Општи утисак од дела: злочин је претворио државу у локву крви. Слика мува које непрестано лете над градом, истиче ту замисао. Снага цара-злочинца је у томе што је он увукао цео народ у свој злочин, научио га на крв. Али га збацује, не народ, већ усамљени херој Орест (јако стилизован као савремени француски интелигент). Одмазда не доноси радост Оресту, он није херој, он је жртва мисије коју му је одредила судбина — одмазде.

Сартров комад очигледно у извесном степену расправља о теми фашизма и чак није лишен добрих особина, нарочито у оној линији која приказује Егистово царство као оргију преступничког деспотизма, који је развратио народ и бацио га у крв и лаж. Сартр-писац не допуњује Сартра-филозофа у оној мери како то приказују његови критичари. Ипак овде нема толико протеста против зла колико тежње да се покаже распрострањеност зла и немоћ човека. Тај комад карактерише осећање свемира код људи у чијој су свести трагичне године Француске протекле као поток некакве језиве таме, пуне крви и злочина, која не оставља места за наду. Ако Арагон, приказујући херојски лик Француске у годинама борбе с Немцима, пише да је та борба чинила „просечног Француза Херкулом“, онда Сартр претставља ствар друкчије. Он ко да хоће да докаже како човек није кадар да носи у себи Херкула. Чак и подвиг, ма и тумачен као жртва, не ослобађа га осећања одвратности према животу... У свему је крв.

Кажу да самом Сартру његово „очајање“ тобоже не смета да буде човек од акције, чак акције корисне за друштвени покрет. Са свим могуће. Постоји поза људи који сматрају да је делати без вере у победу, у праву победу Човека и Народа — обележје мудрости нарочите врсте, тако званог ,„стоичког песимизма“. Они још непрестано решавају проблем „акције и стваралаштва“. У ствари треба говорити о проблему стваралаштва и гледања на свет. Идеје које су одушевљавале француске писце у њиховој борби нису нека врста практичног „руководства за акцију“, које се може „ставити на страну“ кад прелазиш на стварање. У тим идејама оваплоћен је одређени морал, одређени поглед на свет, који побеђује у наше доба успешне борбе народа за достојанство и слободу човека.