Naša književnost

· Француск

393

„ФРОНТ ДУХА“ — ПРОТИВ КОГА >

У круговима француске књижевне интелигенције одавно је постојао правац који је претендовао, не да претставља интересе народа (то он није хтео) и не интересе владајућих класа'(то он није признавао), већ „интересе духа“. При томе су се интереси духа некако фатално подударали с намерама привилегисаних слојева, а нису се поклапали с интересима народа. Социјална функција те групе састојала се у томе да се у име „партије духа“ оцрни интелигенција везана с народом. Ти писци су се понашали као жреци или гатаре. Они су проглашавали: ово је — у интересу духа, а оно је издајство духа. и

Као јавна жена, која не може замислити љубав „не за паре“, жреци су покушавали да тумаче односе народа и напредне интелигенције слично својим сопственим односима према владајућим класама, то јест као однос купопродаје и неслободе. Требало је само да неки писац иступи у заштиту народа и демократије, па да га они прогласе за „врбованог“. Тако су објашњавали и антифашистичке манифестације писаца. Е

Код самих жреца били су доста компликовани односи с фашизмом. Претставници тако званог „персонализма“, на пример, волели су да проналазе „позитивне“ стране фашизма, приписујући му „младу снагу“, „енергију“ итд. Фашизам их је плашио и привлачио истовремено, као снага која се активно одупире развитку демократије. Уколико се активније народ борио за тај развитак, с толико већом тугом и завишћу жреци су гледали на ону страну Рајне и указивали на то да не би било лоше кад би буржоаска демократија тамо позајмила „Социјалну енергију“. Природно је да је Совјетски Савез изгледао жрецима као сила која највише угрожава њихов опстанак. Само постојање земље где су интереси духа обезбеђени влашћу народа није могло а да не руши демагогију жреца,

Анри Пјер, кога смо већ цитирали, у својој књизи назива персоналисте из часописа »Езрги«: „Једна од француских група с немачким главама“. Тачна примедба. Немачка је после првог светског рата била расадник декаденства у Европи, С доласком хитлероваца, Немачка ЈЕ постала жариште духовне заразе, од које се многи нису очували у демократским земљама. Антидемократска „заштита духа“, антисовјетска „заштита запада“, један је од облика немачко-фашистичког утицаја.

Могло би се помислити да ће ратни догађаји, окупација, отпор, променити свест тих људи. Али то се није догодило. Часописи као »Вопајте« или »Агсће«, протежирани од Андре Жида, никли су ван предела Француске. У иностранству они су „судили“ интелигенцији која је активно учествовала у борби народа. Сећамо се да је у најтежем за Француску тренутку изишло специално миниатурно издање

часописа »Роп(бајпе«, намењено да се растура из авиона над Француском. СВ ПАД дер ове Ма РАКА КОРУ РАИ САЛЕВОЛ АДИ

Дозе.

Ам

Па цери Аа ираден

се ијИиЕ,

Бад за

ње

ми ан а с: ак Бо МИ Бр АН ови а

ЊЕ ње ма а.

-