Naša književnost

| | Е А =

Зато часопис „Рагш“ и нека друга издања врло хладно гледају Ромена Ролана, инсистирајући. на томе да он „није био велики уметник“ и да су његовој уметности шкодиле идеје у које је он веровао.

Часопис »Еопгатпе« тражећи кочнице које могу да зауставе развитак француске књижевности, није нашао ништа боље него да васкрсне сирреализам, тј. једну од најупадљивијих појава декаденства у раздобљу између два рата. 7

_ »Бопгатпе« рекламира сирреализам као „јелини доследни покушај савременог хуманизма“, као „једини ослоббдилачки покрет човеков почев од 1918 године“. Можда и у тој замени хуманизма декаденством нема политике Политике има. Она је дата у декларацији бившег сирреалистичког вође Бретона, коју часопис штампа с ПБ аи коментаром уредника.

Бретон се обраћа америчкој "омладини с позивом да верује како се па велика идеја изобличава у додиру с великом људском масом“. „Велика“ идеја Бретонова састоји се у овом: „Ја мислим да не би било лоше уверити човека да он није нимало, као што се он тиме поноси, цар васионе.“ Скинувши ореол са човека, Бретон с истом одвратном одречитошћу покушава да скине ореол с једне од највећих

„појава људског духа — Стаљинграда. 4

Смрдљиве „идеје“ Бретонове показују да ма које етикете лепили духовни рестауратори на своју робу, они не могу сакрити, да никакве „нове вере“ немају и да никаква „партија духа“ не постоји. Постоји група отпадника, који се већ одавно баве тиме што покорно преводе на језик „културфилозофских“ дискусија и декадансе политичке смерове антинародних сила на Западу. -

Часопис »РЕопгате« говорећи о „партији духа“ и о томе да та партија мора бити опрезна према демократском покрету интелигенције, у исто време осуђује сувишну строгост према колаборационистима. Издаје се тај часопис и онда кад тумачи став „партије духа“ у стилу „западног блока“, изолованог од Совјетског Савеза.

Скидање човека с пиедестала и усрдно тражење нацизма „унутра човеку“ има исти циљ: жреци духа хоће да докажу како хитлеризам није плод грабљивог немачког империјализма, већ некакве ђавоље чини, некакво „невидљиво у свему разливено тајанствено зло...“

»Еопгатле« хоће да пребаци кривицу с"хитлеризма на човека и тиме да помогне „кочењу““ историје.

Тешко је наћи сервилнију, лакејску литературу! Карактеристика »Еопгале« била би непотпуна кад не бисмо споменули његов паничан страх пред идејама напредне науке, пред марксизмом, и његову мржњу, коју диктира тај страх. Разуме се, »Еопгајпе« — то нису најопаснији противници великог учења социјализма, Цело се њихово наоружање састоји из нешто обновљене бутафорије жреца. Али од тога они не постају мање штетни, јер рачунају на оне који још верују жрецима, који не разумеју да ти људи, према старој МеМАчКОЈ изреци, ухоће да продаду парче меса као парче духа“