Naša književnost
Француска литература за време рата 397
јим циљевима све најгоре традиције и лозинке декадансе у периоду између два рата. Естете, космополити, филозофирајући снобови и принципијелни хомосексуалци 20 — 30-тих година ратовали су за „одвајање“ уметности од стварности, од народа.
Колаборационисти су прогласили да за процват уметности није потребно национално тле, они су поетизирали сам „процес“ издаје. Жак Шардон писао је: „Французи, зар ви немате укуса за пропаст, да заборавите сами себе, да престанете бити самим собом2“ Колаборационисти су тежили да одвајање књижевности од народа претворе у неки закон. Они су позивали француску интелигенцију да се удаљи од народа, под заштиту немачких бајонета:
„Плашили су нас, — писао је Монтерлан, — да ће се с доласком хитлеризма спустити ноћ на наш свет, али оно што је за масу ноћ, за личност је светао дан.“
У доба народног фронта, Монтерлан је покушавао да се пришљамчи уз „масу“, касније је запрепашћивао париске салоне непристојним романима у којима је опевао разметљиву мушку суровост према „слабом полу“. После катастрофе, надахнут учењем својих газда о „раси господара“, он је одлучио да примени свој ничеански безобразлук на приказивање трагедије француског народа. Он је говорио да осећа „одвратност према побеђеним“, тј. према француском народу.
Посматрајући гомиле француских жена и деце на друмовима засутим немачким бомбама, Монтерлан је уверавао да га те гомиле потсећају на кретање гусеница. „Једном, — видео сам такво кретање гусеница и разоноде ради помокрио сам се на њих.“
Вишиска штампа је популарисала елегантне есеје аутора „Олим-
писких игара“ и саопштавала да је француски народ — народ дегенерика и црви, — да су Немци — рођени победници и т. сл. То — о народу. Што се тиче „личности“, Монтерлан је, веран
свом зоолошком укусу, створио ову слику „битисања“ личности под хитлеровским игом. Монтерлан, веле, видео је једном коња који је потпуно равнодушно посматрао корачање немачких војника по кеју Сене. Равнодушност коња поразила је Монтерлана, — сам он свакако не би могао посматрати такве сцене без усхићења. „Став“ тог коња, писао је он, став је „Цеви“, „вечности“, за коју смена француских војника немачким на улицама Париза не значи више него смена једног таласа другим у Сени.
"Жак Шардон је писао о избеглицама: „Они су се заустављали у пределима пуним јевтине хране, и провели су тамо лепе ферије“; или: „Они су се правили да им све недостаје.“
Ленорман, у есеју „Да ли је смртно болесна“, карактерисао је
Француску као земљу у којој постоји „наклоност према неплодном беспосличењу и према ваљању у блату“...
5
ЈА ВА абран 765.
А.
ЈЕ
Па анти АЕ и“ И парира дај ТА
"а 3 Е Н =;