Naša književnost

о ИВНИи су се трудили да образложе Гебелсову тезу О „нижој вредности“ француског народа, да понизе Француску, да. увере како национално постојање Француске мора бити ликвидирано у име хитлеровског „новог поретка“.

У књижевности, у позоришту, идеји отаџбине, слици јединствене Француске, супротстављало се банално незналачко брбљање о „малим отаџбинама“, о регионалној уметности. Поцепати Французе. уклонити незапослене интелектуалце из градова, претворити Француску. у скуп незаштићених области, без индустрије, без културе — тај програм диктирао је непријатељ. Следећи том програму, колаборационисти нису се устезали у избору средстава. Име провансалског песника Мистрала било је употребљено за пропаганду поделе. Француске на „мале отаџбине“. Пропаст најбољих француских позоришта сматрала се као спасоносно чишћење уметности од градског духа, место чега се предлагало стварање „покрајинске уметности“ уметности занатлија, општина“, „позориште класа, племена, села“, као „одговарајуће _ новом поретку“... 5 Е " | Немци су сматрали колаборационизам као доводни каиш у систему поробљавања Француске. Зато, не ограничавајући се на физичко истребљење напредних стваралаца културе, они су хтели да заплаше и узму у своје руке „неприпитомљене“, књижевнике, уметнике и глумце. Припитомљавање је било као први ступањ у систему хитлеровског терора. :

О неким демагошким триковима немачких окупатора прича часопис »Ргапсе Шђге« у занимљивом чланку „Вештина обешчашћења у уметности, или о методама више немачке команде (економска и политичка секција немачког генералштаба)“. (Св. за 15 април 1943 г.).

У току 1941-42 године у Паризу су приређиване изложбе старих слика, обично без знања сликара; њихов је циљ био да се постигне одговарајући ефект у иностранству и да се дискредитују сликари. „За ове Тевтоне приређивање изложбе у Тиљеријама било је исто што и освајање града, а пад сликара Вламинка, који је одлазио у Берлин, било је једнако рушењу неког утврђења Мажиновљеве линије“, — иронично пише часопис. По мишљењу писца чланка, немачки генералштаб је сматрао да ће тако ли пивоање ослабити међународни положај Француске.

Абец је покушавао да врати у Париз што је могуће више глу"маца и сликара, да инсценира њихов компромис с Немцима, да рекламира издајство.

Као пример, аутор наводи провокацију с познатом француском глумицом Сизаном Депре. Она није хтела да долази у престоницу, оку- пирану Немцима. Преко редитеља Гитрија, који је „радио“ у немачкој командатури, "Депре су ипак позвали да посети Париз, тобоже ради учешћа у представи у корист једног престарелог радника, који