Naša književnost

= 5 + За

Под знојем - Ра уи Шо пТ 408

Бицу, а зими им даје уље и вино, сир и усољене сарделе. Петар му је дужан још од зимус да му подигне кров на шупи.

— Ма стоји ми грађа, а лито пролази, — говори набусито Марин са високе мазге, а боре му се љутито затежу око очију и око седих, густих, жутих бркова.

— Река сам данас, и данас ћу доћ! — чује се изнутра.

Јакица продужује да гура мула за Стипаном и тако га испраћа до изван села, па се затим враћа.

Испред ње, под брегом, шћућурило се село са кривим, прљавим, прним изломљеним крововима као гомила трошног камена. Кућице се наслањају једна на другу, подупиру се и придржавају. Кратки димњаци као посечене руке штрче у бледо-сиво свитање као да бојажљиво пипају згуснут јутарњи ваздух. Село је на ногама и трчи у поље, а сунца

1ош нема: чека да се разбегну гладна деца, па да полије топлином измучени камен.

Јакица убрзано дише, оштро корача. Из ушију јој никако не излази промукли Петров глас. Зна она да тај чврсти глас увек звони тако као да се не боји никог и никаквог посла. Заједно су лани превлачили песак из барке за шјор-Влахову кућу: са риве, преко плаце и поред самостана, Јакица вуче колица, а Петар гура. Својим кратким ногама на огромним стопалима спљоштеним као две плоче, са дугим огромним до појаса голим трупом, сувим и кошчатим као дебло старе маслине, Петар се подмеће под колица као клада и поред самостана, на узбрдици, издиже точак по точак. Очи му се избуље, крв му удари у врат, угласте широке вилице се отворе и зуби подрхтавају као да хоће да загризу, да уједу непомичне точкове. И огромна глава, са тако отвореним устима, изгледа још већа. Јакица се запиљи у мрку кожу Петро-

ву, под којом гмижу жиле, жао јој те снаге што се п

росипа уличицом као песак,

и запне свом снагом на руду да му помогне. Кичма јој се укрути као гвоздена опруга, ноге одупру о камен, а руке затегну у раменима. Два тела задрхте, Ззашкрипе осовине и точак се од мена као од густог блата. Клоцне плоча под точком, ош надувени мехур прсне, а двоје гр нежно протрљају врат.

Овде се још све ради рукама и раменима, на два точка. Шјор-Влахо добро зна да је радник с мулом много скупљи и спорији, а да животињску снагу може да замени људска.

лепи од катро као кад

— Ма то гре споро! — вели Високи суви шјор-Влахо и одмахује незадовољно дугачким рукама. — Нисмо ми мотор! — одговара Петар мрко и просипа колица по-

ред зида. — Говорим, могло би сен брже.

— Мулу се не држи придика. Ча ричи!.,,.

· Ово су тек четрнаеста... повуче — повуче! Ни потриба од

уди одахну и тврде шаке се дижу да.