Naša književnost

ПИ ЧИ Не

пи И +

+ 7

404 " Наша књижевност

Влахо размахује рукама и муца, а Петар и Јакица силазе опет низ брдо с празним колицима.

— Хти би не платит још дви наднице, — вели Петар тихо Јакици. — Воли би све за један дан!... А мож ти издржат цили дан» — пита је забринуто.

Јакица би најрадије рекла да би издржала и два, и десет поред њега. Али ћути и са једва видним осмехом потврђује само главом.

Сутрадан је поделио са Јакицом, иако је уговорено да женска надница буде мања.

— Работала си ка и ја! — вели Петар благо — Ма ни човек ти ни раван. Не би ја без тебе мога извући ни паловицу!....

И не због тога — и са мање од пола — волела је Јакица да ради с ЊИМ.

Његово мирно тело са тромим покретима и чврстина гласа, увек промуклог од ноћног рада, давали су и њој снаге и док носи његове упорне нагласке у ушима, она силази у село и жели опет да га види. Његове сузне црвене очи, замазане прашином, гледају је увек замишљено, са бригом и нежношћу. Јакица не памти браћу, не зна више како су је она гледала. А ћаћа, својим угашеним очима, није је ни гледао. У хладном пепелу тешко је ужећи пламен, а Петру увек засветле зенице кад погледа у Јакицу и њој потече топлина уз кичму у главу.

Она га ретко виђа. Петар је ноћу на рибању, а дању ради у граду или у пољу.'Задеси је срећа да понешто и заједно раде, на клачини или у чијој коноби, или камен да превлаче, или да преносе рибу кад је лов обилнији. Али га затим данима не виђа и село јој је пусто. Још га најчешће сретне доле у граду, на риви, у рибарници. Он, ћутљив, замишљен и повијен, погледа је увек црвеним очима и каже јој по коју реч, но никад овако опорим чврстим гласом како он говори с другима, већ све тихо, као да би желео и он да се насмеје, али не може да савије своје тврдо лице од камена. А она баш воли да чује онај чврсти одлучни глас његов, од кога придолази снага као од јутарњег одмора.

Зато Јакица жури низбрдо да га види кад пође Марину. Он већ стоји на улици и као да чека њу.

— Ош са меном, да ми помогнеш» — пита је тихо! — Ручаћемо у Марина» А> |

Она пристаје махањем главе и полазе. Не говоре ништа. Она само у пролазу казује мами да иде у Марина да ради и да је не чека. Нека затвори кућу, па нека гре. И мајка иде доле у град да пере рубље.

Село је скоро пусто. Само још по гдекоја жена претрчи улицу. Из малих вратница излази млада, једра, живахна женица са бронзинићем у руци. У танкој сукњи, затегнутој преко кукова, подрхтавају јој обла бедра и бутине, а'груди јој се тресу при брзом корачању.

— Оде ли, Кате, на посаг — довикну јој пакосно баба Јелка, наслоњена на угао.