Naša književnost
Под знојем
Кате се окрете и мале светле очи блесну јетко на затегнутом“руменкастом лицу, и пуне усне се подругљиво болно искриве у нем осмех. Она се не зауставља, убрзава корак.
Цело село зна да Кате вара мужа. Сиротиња је извела на пучину и она је сачекала први повољан ветар. Већ три-четири године иде она бакалину Ференчићу рано ујутру, кад још никог нема у дућану.
Он је одавно звао, чим се удала. Отимала се она, али се деца рађала и гладна уста расла као тичији кљунови. Кућа без хлеба је као
хладно труло гнездо-и Кате је почела да размишља. Ференчић је увек.
у зору стајао на вратима бутиге и зивкао је. Његови јаки зуби на пљоснатом лицу, испод густих проседих бркова и његове буљаве жуте очи, били су јој одвратни.
Једно јутро је храбро ушла, као кад скаче у воду. Са цркве је звонила јутрења миса, из рибарнице је допирао жагор, ау бутиги је било топло од густог даха новог брашна, набивеног у читаве редове џакова који су закрчили пола дућана. Мислила је на своје четворо деце и уместо Ференчићевих усана и пољубаца, опијао је мирис богатог дућана. Бакалин је пипао за мишице и бокове, говорио јој прљаве речи кроз клокотање пљувачке и усркивање језиком. Направио јој завежљај пун брашна, суве рибе и сланине. Она се немо освртала по дућану, а бакалин је затворио врата. Дала му се на џаковима брашна и њој се учинило да је на њима било топло као на вуни. Густ дах брашна натеривао је топлину у ноздрве и у очи, а из мрачних углова мирис сапуна пунио је уста отворена у дахтање притиснуте животиње и мешао се са влажним задахом ракије, петролеја, сланине и врућег круха.
Отада је често долазила, сама затварала бутигу и легала на брашно, а потом са завежљајем бежала кући. Звоно јутарње мисе са столне цркве сачекивало је њен грех пред вратима.
— Исповедићу се! — мислила је Кате равнодушно, пипајући се за набрекле бокове и ребра.
Добила је отада још три детета и сви су знали да су то Ференчићева. Њен муж, прашљив, мрзовољан, тих, са шкрбавим зубима, знао је и сам све то, али је ћутао. Увече је крупним залогајима јео грешну сланину, мљацкао док му сок не залије све зубе и усне, пио беванду дугим гутљајем жедне мазге и, уморан, рано легао да спава. Никад није ни питао: откуда крух, сланина и вино, нити куда му жена иде раном зором. Свако својим послом; ко ископа из земље и из камена, а ко из ноктију грабљивих трговаца. Устајао је свако јутро, натмурен, пио беванде, полазио на посао без речи. На лицу му се видела загушена мисао коју никада није казао: није лако живети у празној црвоточини овога села од камена.
— Вридна си ти! — довикује баба Јелка за Катом.
— И ти би... кад ти кости не би придржава камен! — добаци јој Кате одоздо јетко и замаче.
405 |
'
“
Ма а
ду ма
а 5
(
Да
Ар и а не а ај
' Ри
да Аз
НО
4
а
за | а ак