Naša književnost

И

Ми У 5 4

406 а - Наша књижевност

"— Види курбе! — говори баба злобно Јакици и Петру. — Најела се меса, па лаје сокаком. Стиде се ово двоје и ћуте. Ни испод ока не погледају баба Јелку, иако она за њима прича о младежи што је изгубила образ.

— Не гре се више нико ни исповидит! — крешти баба.

Не стиде се они ни курбе ни њених речи, ни зато што је младеж изгубила образ, ни зато што се не иде исповедити — већ се стиде свога јадног села што је остало без снаге, гладно, злобно, лакомо; положено

- ва тврди камен на дохват свачије руке, режи као болестан претучен

пас; свако га у пролазу нагази и повуче, а оно лане, па затим отегнуто цвили и завија кроз пусте камените улице.

Стиде се и ћуте. А сунце се полако диже и крадом мили преко кровова; процури са стрехе на хладне улице, прљава дворишта и заграде пуне труле траве и сточног ђубрета; процури сунце кроз пукотине и залива млаким сјајем мемљиву маховину дуж зидова.

На сунце полако измили и узети Микула. Четвороношке се извуче из врата, седне на камен, па рукама намешта круте обамрле давно узете ноге да се греју. Он се вратио из Аустралије пре десет година; тамо је радио на крчењу шума и-по мочварама стајао дуго сваки дан до појаса у води. Спавао је у дрвеној колиби у којој је заударало топлом влагом трулог дрвета. Хранио се рижом и макаронима, конзервираним месом који није увек на време стизало. Наједанпут ноге су га заболеле ноћу, отекле, и лекар, који пролази једанпут у петнаест дана, касно је наредио масажу и више се није навраћао. Микула је осећао како болови пролазе у ногама, али је уједно гледао како ноге тихо умиру; без трзања, као две мирне болесне животиње. Само је још кадикад осећао како трну, па је и то престало. Довукао се некако до бродова, а одатле кући, носећи ноге у рукама као две тешке кладе. Сад излази само на сунце и често га свако види како утиње конац у иглу и крпи кошуље и старо поцепано одело. Жена и кћи му раде у пољу и у граду, а он цео дан сам шије и рукама премешта своје ноге на сунце.

Петар и Јакица завршили су кров још пре пола дана. Она му је додавала камен, затим су заједно дилази греде и намештали, а потом му је она додавала даске и цреп.

Нису готово ништа говорили. Јакица је волела да га гледа како на једном крају намешта греду, док она придржава на другом. Чинило јој се да њих двоје граде кућицу за себе. Они ће ту живети, сами, одвојени од свега света; нико им неће сметати. Петар ће радити, доносиће рибу, уље, брашно, а она ће месити, кухати пуру, прати суде и крпити. Код њих неће бити паучине ни прашине, они се неће гледати тупо, уморно и равнодушно као ћаћа и мама. Петров зној неће заударати кисело и загушљиво као ћаћине ноге. Ено и сад се ознојио, низ леђа му цуре тешке капљице пуне црног блата, али сунце их пече и оне Јакици некако миришу као чемпресова смола кад је сунце спржи.