Naša književnost

| тМ

410 Наша књижевност

оцу. За Перу се говорило да има радњу у Америци — али гласа од себе не даје. Заборавио је — а никад није ни знао за тежачке невоље.

Чекаће Петар још неко време. Стрпљив је, ретко говори, сагне главу, повије обла леђа, ради стиснутих зуба и не подиже очи. Проговори само кад се наљути и то с пола уста, промукло кроз зубе.

А и докле ће такор

_ Пред њим се лелуја огромно поље као зелено сребрнасто море. Између лозе провирује црвенкасто-мрка земља. Колико је пута он већ прекопао туђу грудуг Колико је пута галицом полио широко лишће лозе! Колико се вина исцедило из те суве земље! Исцедило се под тврдим тежачким шакама! Пуне поседничке конобе!

Треба је стезати, гњечити, мрвити, тапкати по њој и превртати је! Земља се не да: проткала се каменом као гвозденим шипкама. Ваља је освајати пукотину по пукотину. Тврде су ране на овој земљи и свака се једва отвори као чврсти зуби. Кад се мишице измахну машкином, и кад се он забоде у земљу између два камена, она га стегне и не пушта, стење и не пушта, стиска зубе и не пушта. И онда је рукама хваташ, а земља те штипа као канџама. Уједају се и кидају две љуте снаге: човек и земља. Ко ће од кога отети» Јечи земља под гвожБем и шакама као заклан брав и топлина смрвљене груде пршти и лопи по голим коленима као масна крв.

Цеди се земља и као поток налива поседничке конобе шећером! Чистим шећером.

Лежи сад та земља као укроћена живина. Строшила се у црвену прашину — ма напила се тежачког прљавог зноја, изгребла му бутине, колена, лактове и на пукотинама живог меса исписала му крв. Сад пијана, месната, зарђала, трома, избраздана и укочена леже мирно и послушно пред човека, као жена која се више не отима.

И мотика меко као пољубац улази у трошну земљу и завија плод. Колико је пута Петар превртао топлу трошну земљу! Ујутру, у зеленкастој измаглици свитања, дугачке мутне сенке људи хватају редове и мотике, зашуште тупим шумом као пљусак таласа дуж обале. Ниска густа прашина, као поцепано танко прљаво платно, завије редове лоза и редове копача.

Колико је Петар просуо модре галице по овом широком пољу! Шишти љути млаз из макине и сребрнасто зелена прашина веје под сунцем и лепи се и упија у лишће. Сваки се лист лозе мора бранити као глава живог човека. На лист се мисли и шака стеже пумпу, а заборавља како галица уједа кожу по леђима као ситна жеравица. Тек ће увече хладити леђа. Прождрљива је лоза! Као миран брав жваћући на сунцу, прогута лоза много земље, камена, галице, сунца, људског меса и зноја! М Петар мисли: како је вино јако! У њему има смрвљених људских костију и уточене крви.

И кроз ту мирну жилаву лозу, што се размрежила преко поља, па гризе камен ситним зубима својих жилица, сишу људи шећер из зе-