Naša književnost
мље. И ту опаку мрежу лозе, земље, камена, гвожђа, костију, зноја, плету тежачке руке из године у годину, под жегом, без радости, са густом загушљивом бригом у грудима, што као љут сок навире на ждрело, пали непце и усне и као пламен лиже око очију. И док се шећер заједно са тежачком крвљу, слива у поседничке конобе, тежаци се ћутљиви, суморни и троми, са спуштеним главама као дуги редови рањених војника, враћају у село да отпочину, да се превију, да истерају умор из груди, па да се сутра опет лате опаке гвоздене и камене лозасте мреже.
Мисли Петар о том широком пољу оплетеном мрежом и-о чистом шећеру који се пени у шјор-Шиметовом шампањцу. Није га Петар никад окусио! Шта ми је тог Сама пена у чаши! Ето, зашта ми радимо! Цедимо пену из земље! Ма, мора бит слатко! И јако!
Читави редови бутеља окренутих на ниже, као забодених у под, светлуцају у шјор-Шиметовој коноби. |
— Чист цукор! — говори шјор својим гостима и узима једну с реда, отвара је и уз оштар прасак запушача хвата пену у чашу. Како сребрне чипке!
— Чаше се пуне, а невидљива магла засипа хладну влагу у лица његових гостију, трговаца што су дошли да купују вино. У белим меким прстима издижу се чаше, а пена се у њима скупља и грчи, хвата се за бркове и топи на ваздуху као магла на сунцу.
— Ни Франчези не пију овакега! — одахне шјор огромним кошем груди и мљацка дебелим уснама шећерни сок. — Чист цукор! Ма на сунцу се куха! Нима нашег сунца нигди на свиту!
— Трговци гутају, подижу раменима, жмиркају и мљацкају уснама по такту за шјор-Шиметовим, као да се нешто тајанствено сашаптавају са пеном која се губи у ваздуху.
Шампањ се не продаје, пије се само ту у полумраку конобе. Чаше се, напуњене, одет забеле пеном, а Петар, мало даље наслоњем на бачву гледа светлуцање трговачких очију. Опаљена тежачка уста, која су толико пута мљацнула мртву прашину земље, нису се никад наслонила на шећерну пену шампањца.
Петар слуша дуге разговоре о цени вина, о пијаци и пазару, о пре„носу и царини, о таксама и порезу. Шјор Шиме се жали на наднице: не може да изиђе на крај, тежаци неће да работају, лажу, краду.
— Нема више старинског поштења! — Ча је би ришпет од при2 Тежак је скида капу и љуби руку! Ма ни га више! Триба платит стимача, оли стражу! Греш на суд за сваки мих вина! Не работа више нико ни на трећу... а то ли на пету!... Свак хоће на половину. А порез гди јег Држава ишће сваки дан! Од тежака не ишће, мази га и ласка! -. На нас пада да издржавамо цили свит! Све то виси о нашем комаду! Но ја сам храним три села!
Дугачки трговац у свиленој кошуљи смешка се под ретким брковима и клати чашу у руци, загледан у боју вина:
Је У
+
Балета ев
Ж
ИЕ
пл Ме