Naša književnost

Под знојем 55 | 413

— Ајдмо се мињат, шјор — вели му у шали Јуре Сољан, мали те-

жак са крвавим очима и веселим лицем. — Ја вама моје дви шаке, а ви мени пуну конобу ваших брига.

— Немо, Јуре, немо! — упада бојажљиво и лукаво Јуре Ботманов, румен тежак са насмејаним очима. — Жа је шјор-Шимету натоварити оно ча ни он ни кадар понит!

— Ето, лако вама комедијат! — отсеца шјор мало љутито. — Ко нима брига, смије се цили дан!

— Немојте се срдит, шјор! — опет ће Ботманов озбиљно. — Људи

и пенсоју подилит бриге с вама и облакшат вам...

И сва се- Тежачка лица искриве у бојажљив осмех, а између вилица провирује стиснуто раздражење и давнашња мржња скамењена на ивици шкрбавих зуба.

М1

Док корача под врелим сунцем, Петар мутно осећа како се цело поље, као огромна разбивена вилица, стегло неком ућутканом мржњом. Са усијаног камена запљускује га топлина по коленима и топао зној му влажи бедра, шаке, рамена и врат, а нејасно расплинуто, као поцепана паучина, облећу га мисли о Јакици и празној кућици, о болесној сестри и шампањској пени, о шјор-Шиметовим речима и пијаци, о једрењацима који возе вино на Сушак, Чини му се ипак, да једва као кроз искидану маглу, наслућује борбу земље и пијаце, тежачких руку и трговачких рачуна.

Подне је већ давно прошло, поље се растеже под његовим корадима, а он прескаче преко обурваног зида у шјор-Шајанову ледину. Пространи комад је скоро до пола прекопан; огрмне груде суве мрке земље леже поваљане као поразбијане главе и Петар гази по њима, чврсто, не успоравајући корак. На другом још непрекопаном делу, У хладу ниског зида, наслоњен и леђима о камен седе копачи; једни завршавају ручак, седећи спавају.

Стари Ловро, са дугачком главом, мршавим лицем, умазаним прашином и знојем, са затегнутим борама око очију и уста, испружио огромне суве ноге, и наслоњен на лакат, жваће брзим покретима вилице. Глад измучене животиње избија му у вратним жилама што се померају под прљавом кожом, па изгледа да они свој рођени врат гута. У руци му црна упола захрђала бритва, комад суве масне кобасице и комад круха. Прсти му се љуште од масти, и нешто од жуљева, нешто од размазане прашине, шаке су му жуто-мрке. Лагано сече крупне залогаје круха и ситне мрве кобасице, трпа их у уста, и брзо и снажно жваће, и полузатвореним очима трепће гледајући негде у врхове својих трепавица као да сваког тренутка хоће да зевне,

Крај њега, са рукама под главом, са мокром исцепаном кошуљом на грудима, умазаном земљом, лежи луди Толе, Марама му стеже гла-