Naša književnost

Ко а ит

МУЊА У

и о и

ДР ИК

За

414 ЗЕЕЕ : 5 Наша књижевност _

ву и преко ушију, плаве очи болеснички сијају испод избразданог намрштеног чела и та скупљена кожа у дебелу бору између обрва даје много строгости читавом жутом необријаном лицу. Мртви осмех растегао се преко целог лица, од увета до увета и спустио уста на мршаву шиљату браду. Толе је загледан негде у оштре ивице брегова и ретко, али нагло, као замишљен, трепне крвавим набубрелим капцима, а иза тога треперења остаје у очима још сјајнија вгрница болесничке влаге.

— Па ча је потом, Толе» — пита га Јере, опружен дуж зида, несташан му осмех титра преко усница, а широку и кошчату крупну шаку завукао у недра под мокру прљаву кошуљу и чеше се са задовољством; чешање му одмара груди и у лакоћи од олабављених мишипа тражи још једно уживање: задиркује лудог Толета.

Поред њих, изваљен свом тежином огромног тела, са отвореним устима и широко раздрљеном кошуљом, са избаченим грудима, које се високо дижу и спуштају у снажном дисању, спава Андрија, а мрави се размилели по њему, по врату, по рукама, лицу, и прљавој марами на глави. Земља га пије и кад спава, али му ништа не може; он је притиснуо као стена.

Толе прича своје виђење, а болесне му очи сијају од неког скривеног пламена; он скоро грца, прекида речи, дише све брже а из уста му врцају конци растеглљиве вреле пљувачке. Потајна радост гуши његове речи, и оне прелазе час у шапат као шкргутање камена, час запиште као птичји гласићи. Очи је упро у једну тачку и бора између обрва се шири преко чела и гмижући под кожом грана се ка слепоочницама; изгледа да Толе запиње из све снаге као кад копа:

— С неба су сишли... Кроз облак... Изишли из облака и спусти-

ли се... ено, горе... на Врос!... Црвени коњаници!... Много, много... још силазе...

Глас му се губи у грлу као кокот воде кад пије, нестаје га и Толе покреће замрљане усне, али ни њима не може да ухвати гласа. И миче тако језиком у празно док опет не наиђе талас речи и глас глуво 3аклокоће као из даљине, као да то не говори Толе:

- — Сиша је с коња и... пита ме... гди су... Показа му руком низ поље: Бижу!... Ма... оће се вратит! — говори.

— А гди су садр пита Јере и смешка се, а шаком чеше чупаве груди. у

— Сакрили се... горе — шапуће Толе. Иша сам јутрос гори и гледа

сам их... Сиде и чекају... Ено... там... иза гребена ... Сви имају гвожђе на глави и на прсима... Кад проходају, звечи камен под ногама како под машкином... Тутњи цила земља!... Коњи... ев оволики ... не мож се попет!... Смију се на мене... зову ме!... Мораћу

поћ с њима... Ма док средим ова поља... и оно мога... Слуша сам ча говору... Биће битке! — И Толе поче кратко да дише, као у јаком