Naša književnost

416 Наша књижевност

Нису га чула. Од жеге се уши налију знојем, а навику се само

на тупи звон машина, мотика и земље — и копач оглуви за сваки други шум. — Сидитер Ар — пита шјор и застаде код њих.

Он је сам са својим сунцобраном широким као шатор, увек надгледао своје раднике. Ником није веровао. И увек свуда стигне. Дизао се рано као и тежаци, и у свануће брзо ишао, па каткад и пре њих у виноград, да види када ће доћи. Имао је заиста најбоље уређене винограде и умео је вешто и из њих и из тежачких руку да исцеди најбоље вино. У читавој гомили поседника он је био највећа тврдица.

— Не дам ја од свога пота! — говорио је он.

А тежаци су то изокренули: да је шјор-Шајан свој рођени зној лизао с коже, само да му не изветри и не оде у штету.

—- Сидите по липом временуг А2 — пита он опет и љутито му играју ситне водене очи. — А у зиму ћете викат: ди је лито! А!

Копачи се ћутећи дижу, хватају се мотике и машкина, напију се беванде да раскине сан на тешким крвавим очима.

А шјор љутито премешта своје тешко тело с ноге на ногу и наставља: — Хе! Мало се работа код нас! Златна земља сиди и машкин рђа, а линчура спи у хладу! Ма... ваља вас научит работати!... Нима зла од сиротиње, ма од линости! Ча је земље под божјим сунцем, да је све урађено како ваља, не би било глада Је ;

— Е, шјор, — вели тихо стари Ловре и протеже руке — не дате ни земљи да опочине!!! Она ти је како и жена: породи се и лежи да се одмори!...

— Ча2 Каква ми је то жена, кад се не да одмах на нову работу! — смеје се шјор са задовољством у очима.

Ловре се смешка, зева, чеше се по грудима:

— Право говорите, шјор! Земља ти је како и тежачка жена: — не сми опочинут после порођаја. То је за госпоју; мека је, па тешко подноси машкин. Разбили би је како саксију... па која вајда! А тежачка жена је тврда како земља. Изубијаш је машкином како ледину, начиниш од ње виноград, па седиш чагод хоћеш... Нима кад отпочинут!

Ловре воли горко да се шали, са шкргутом зуба, а шјор се смеје дебелим уснама и од невидљивог голицања загрцну се:

_—_ Тако... тако... Ловре!... Ха, ха, ха, ха, ха!... Тежачка жена је како земља... чврста... ма ту ваља... замахнут!... Ха, ха, ха, ха.

Андрија се пробудио, слуша разговор и широком тврдом шаком чеше груди и мишице, па наједанпут промуклим дубоким гласом као испод земље, тупом јеткошћу:

— Па ни земља како ни тежачка жена за господске шаке!... Прибиће му шкину!

Сви знају како шјор-Шајан воли тежачке цуре, како их зивка себи у конобу, како великодушно поклања своју стару обућу која би иначе