Naša književnost

Под знојем : 417

ишла право на ђубриште — и како воли да говори о женама, често сирово и са свом навалом лепљиве пљувачке на меснатим уснама. И користе такав тренутак, да одуже одмор, али и да га пецкају завијеном заједљивошћу, коју он, загрцнут дрхтањем влажног језика, прима као шалу.

— Не да се она под сунцобраном машкинат! — добацује Јере с веселим потсмехом. :

Шјор се смеје и очима обилази сводове свога сунцобрана:

— Ха, ха, ха!... Чврста како земља!... Тако, тако, Јере! Ваља машкинат!... Ха, ха, ха, ха!

Он поскакује под сунцобраном и пљувачком прска себе по носу, а ситне очи му се још више стисле и мутан сјај му се ваља између капака. Затегнута кожа на вратним населинама шара се ружичастим мрљама узбуђења, а у смеху дебели језик се опружио напред и виси као комад крвавог меса.

Петра наједанпут ухвати стид и гнев од тога смеха. Стајао је већ са машкином у рукама и осети као да се сав овај разговор тиче Јакице: она је једра сељачка цура, она је чврста као камен, и ћути као земља! И њу — учини се Петру нагло у приливу стида, крви и ватре у главу — разбијају машкин и мотика и као меку земљу полажу пред ноге поседника што се овако смеје под сунцобраном! Због ње и на њу смеју се ова уста, мокра и смрдљива као трула риба! Због ње поскакују ове трапаве ноге и тресе се овај меки трбух као затегнут мех вина! И као и ова земља, Петру се учини да је Јакица, тежачка цура са једрим грожђем у недрима и бутинама, исто тако масан залогај за ове огромне прождрљиве зубе што се кезе као у пешекана, да прогутају све поље и са њом и тежачку цуру.

Стид му напуни уши и очи ватром и први пут му се у свој јасности, ваљада као лудом Толету црвени коњаници са гвожђем на глави и грудима, учини: да овај огромни поседник, са воденим очицама као у ајкуле, полако и слатко жваће изубијану земљу. МИ нико му је не може ишчупат из масних зуби! а

И загуши га стид као слана вода морска кад нахрупи зимским таласима у браку. Немоћан, постојао је мало, крут као суво маслиново стабло без грана, а затим махну руком као да хоће да заустави пискутави смех шјор-Шајанов што лепрша око-копачких глава и да задржи неке прљаве речи из масних уста:

— Хомо работат! — и пође лагано ка ивици прекопане земље.

Сви пођоше за њим, а најзад и плави сунцобран.

— Ма још је пуно вруће — усуди се Ловре тихим речима. — У цилом пољу нико још није поча работат!

— Боље ча при, боље! — наваљује шјор. — Ваља Петру накнадит. Ни јутрос ни долази!....

— Накнадићу! вели Петар мрко и набусито,

— Пола дана ће копат! — глухо додаје Андрија.

— Е... не боме! — убрза шјор ситним гласићем, —- Ни посли

~

је па аи

МАЗА а

па

П ад.

Зара Рана

ни ка с Љ