Naša književnost

418 Наша књижевност

ручка ча јутра! Не могу му зарачунат цилу половицу! Друкчије се работа при пола дана!...

— Ни тако, шјор! — опет ће Андрија промукло кроз кашаљ. За Петра је то свеједно! Работа дању како ноћу... = Пе боме

Рађају се на понеколико корака један од другога и још се тромо намештају. И наједанпут укрутише се кичме, повише се леђа, затегоше се мишице, задрхташе колена, укопаше се стопале у земљу. Машкини умукнуше и закрца тврда камена земља као шкргут зуба, цијукну гвожђе о камен и крупне груде, одваљене од здравице као потучене животиње, почеше да се ваљају преко стопала копача.

Прашина заплива по сунцу и као жућкаст светао облак зави главе и рамена. Зној запали кожу, очи се скупише да се одбране од распршталог камена. Преко колена и бутина брзнуше млазеви разбијене земље а послушно су се спуштале тешке, црне, изглодане груде једна крај друге.

Копачи су одмицали. А пред њима корак по корак уназад, као вођа пред војском на оним старим сликама, измицао је шјор-Шајан. Они су копали, разбијали, секли, одваљивали, клали, шакама давили, газили полагали крупне топле груде земље као мртве главе под ње гове ноге.

Ловре је ћутећи ударао машкином, гледао пред себе и каткад прашљивом шаком скидао зној са лица које је било замрљано мрким масницама. Крива колена на дугачким сувим ногама клате се на једну и другу страну, издижући тело као федер увис, да би са машкином направило што дужи лук. Поред њега Андрија исправља руке свом дужином више главе, истегне се у коленима, пасу и раменима као да од свог тела сваког тренутка гради огроман машкин. М свом се снагом купи ка земљи у исто време кад и гвожђе зашишти кроз ваздух. Бесомучно игра машкин у његовим мишићавим набреклим рукама, опаљеним од сунца, глатким као ново црно гвожђе. Толе се ниско сагао и дугим сувим рукама из којих изгледа да ће машкин испасти сваког тренутка, кљуца гвожђем тврду земљу, убрзано, грчевито, грозничаво и с муком, опирући се ногама, одваљује комад вруће земље од изубијане тврде ледине као да гладна немоћна животиња чупа месо. Каткад, само за тренутак, исправи се да из згњечених груди истера дах; дуге руке опусти низ мршаво тело као две сломљене суве гране и загледа се негде у даљину преко ивица брда и гребена; крвави капци на очима му затрепере на жутом лицу: два немоћна умирућа лептира залепљена својом крвљу за мрку земљу отимају се у лудој чежњи да полете у облаке, међу црвене коњанике. Поред њега Јере, оглувео од зноја у ушима и тупог звека гвожђа и камена, удара свом силином и често зева широким чељустима.

Петар копа брзо и измакао је за корак испред осталих да би шјорШајану показао како ће надокнадити. Не обзире се ни на зној ни на