Naša književnost

| | | |

==

тв

48 Наша књижевност

одавно мислио. Окретао је и превртао новине, и нека празнина отвори се у његовој души. Некада су се јутром они Жарко отимали око њих. Њему је остајала последња страна са вестима и огласима, а Жарко је грабио прве стране. И тек тада јасно допреше до његове свести гласови које беше и нехотице чуо: да су се неки из Београда који беху отишли у борбу већ вратили, а за неке се знало већ да се више неће никад вратити. И он се, узнемирен, упита: „Зашто већ нема Жарка»

Да је жив, у то не сумњаше. Па ипак, ипак... Та смрт што прати живот као сенка и увек негде из прикрајка вреба, а у рату на сваком. кораку, и све тамнија и свирепија што је живот блиставији ...

И даље је излазио, али сад са сликом Жарковом у очима, и његовим именом на уснама. Чим би угледао неког с машинком или пушком. он би прилазио, претстављао се: Жарков отац, и гледао га усрдно # устрептало. Кад би га овај немо посматрао не схватајући тачно шта хоће, или, једноставно захваљивао на пруженој цигарети, он би се усудио да пита поближе о свом сину. Најпре се чудио како то ла не познају Жарка. Чак га то помало и увреди. Али, гледајући их како наилазе као густ морски вал, он се обрецну на самога себе: „Шта ти јег Не мислиш ваљда да твог сина мора да познаје цео народ“. Неки га се и сетише, Видели су га 1942 у Чајничу; неко рече да га је срео на Неретви за време оних тешких борби, али да не зна шта је с њим било после тога. Кад се те вечери врати кући, уморан и нерасположен. Љубинка му, сва срећна, исприча да је долазио неки партизан и да је донео поруку од Жарка. Официр је, поздравља их, и доћи ће ускоро. Али никако да од ње извуче откад је та порука. Шта зна, у рату човек тек научи да сваки минут може да буде кобан. Али се ипак умири. Постаде, међутим, сад веће закерало. Зашто већ не дође» Да се виде, па нека иде. Зар они не знају колико је он чекао овај тренутак, зар они не знају шта је то очево срцег М као да неки таман облак пређе преко његове душе.

Прође још неколико дана. Њему се чинило, промичу године. Од куће се више није макао. Постаде нервозан, изгрди неколико пута Љубинку. Поче да сумња у оно што му је она испричала. И сваки час, хајд у кухињу, по десет пута дневно, и испитуј на тенане, реч по реч. Баш је казао: поздравио и рекао да ће скоро доћи» Пред тим упорним и цепидлачким испитивањем, и она сама посумња у истини“ тост онога што је била чула. Као да је сањала, својим рођеним ушима није веровала, то можда беше само обмана, чини. Али, видећи колико му беше до тога стало, она се клела да је баш тако рекао, и никако друкчије.

Мрак се спушта брзо новембарских вечери. Боје ствари и не р:сцватају се тако рећи ни преко дана, Ништа лакше но да човек, опхрван зебњом, подлегне тој сивости, тој суморности. М он, те вечери, око пет сати, запали свећу, навуче завесе. Љубинка беше случајно заборавила свој излизан шпил карата; стара Ната била је јутрос и, по оби-