Naša književnost

Алимпије Савић између смрти и живога 49

чају, јој бацала, док је Алимпије шеткао од угла до угла улице, све једнако ишчекујући. Он је мрзео карте — у његовој породици не беху баш лепе успомене везане за њих — али овога пута и не паде му на ум да се љути. Задубљен у своје мисли, његове их руке несвесно узеше и — појма није имао шта која значи — стаде да их насумице ређа по столу, сећајући се ваљда да свет од њих тражи тако одговоре од питања која га муче. Пламен свеће лако је подрхтаво. Из кухиње је допирао бат корака: Љубинка је пословала. Улицом су пролазиле колоне, камиони.

Један се заустави. Пред његовом кућом; или му се тако само учини. Рука која се баш спремала да пусти опет карту на сто, остаде тако у ваздуху. Брзи кораци преко тротоара, лупа на капији. После тога, ничег се више није сећао, наједном тежак као од олова прикован за столицу. Кад се тргао из те обамрлости, осећао је на свом образу чврсто, кошчато лице свог сина и његову руку како га по леђима лагано, равномерно тапше. А кад је отворио очи, на столици преко пута њега, седео је Жарко. Свећа је дрхтала у руци старе служавке, восак је капао на под. Свећа са стола беше пала и угасила се. Он је кроз неки светао мрак, сав испуњен треперењем дугиних боја, гледао свог сина, који се на њега смешио својим светлим, увек као рањеним погледом. Говорили су сви у глас, али није био свестан шта управо говоре. Само виде како синовљев поглед поче да лута по соби и преко Његове главе заустави се на зиду више кревета. Постадоше хладне те плаве очи, у повијама бора се дубоко уреза, нешто плану у њима: срџба, и нешто крто и немилостиво. Ту су стајале две урамљене посмртне листе. Жарко устаде, са столице, у пролазу спусти руку на очево раме, отвори врата и уђе у суседну собу.

Кад се после неког времена вратио, сто беше постављен, и они седоше све троје да једу, И разговор је текао срдачан. Запиткивање, одговори недовршени, друга питања. Ни целе реченице, патрљци говора, усклици. Насмејани, дуги погледи. Било је весело, као да су и трагедије, и болови и муке одједном ишчезли пред тим присуством. Чак се и о покојницима говорило: онако како се обично говори у породици о мртвима: пажљиво и обазриво, као да су живи, али којима се десила нека велика несрећа, тек негде изашлим, па се могу лако повредити чак и речима на даљини, толико су постали озледиви. Жарко исприча како је често, док нису имали шта да једу мислио на сарме од винова лишћа које нико није знао да справи као Милица (није рекао ни мајка ни мама). На његово питање, Љубинка, без устручавања, рече да је носила кадгод је било нешто Евици и деци, Алимпије и не обрати пажњу да би код тога требало да се наљути.

Око десет сати Жарко погледа на сат,

— Е, морам сад.

— Куда» узвикнуше Алимпије и ЈЉубинка.

— Па ја сам само скокнуо до вас, колона се моја пребацује у Земун, 4