Naša književnost

Младићи 73

глас: Тететете! неспособан за неки други посао. Није нужно ни питати га откуда му идеје. Није имао идеја. Само је сањарио. Неодређене и бескрајне снове. Увек исте врсте. Одрастао је са својим сновима.

Ако је било нечег заједничког између ова три дечка... Али ја сам ту као корпар који уплиће пруће, а један се, труо, повија између она два јача, и тако постаје помало досадна ова игра, која повезује три различите судбине; па ипак није то игра: ви не можете видети као ја наслон од столице и место где се сустичу трске, ви не видите где се у тренутку на хоризонту стапају три погледа... Ви не видите крв која има исту боју за све.

Ако би збиља било нечег заједничког између ова три младића, могла би то бити извесна склоност сањарењу. Различити снови, као к њихове косе, фантастични одблесци једног истог света који свој тројици изгледа друкчији у сваком погледу. Откуда би Елизе или Марсел могли имати ону потребу за редом која Гијовим сновима пружа своју светлост» Она му је детињство начинила срећним, она је бацала сјај на лепо углачан намештај његове куће. МИ зато је он могао желети да такав исти ред влада свугде, као и код његове мајке. Дивни ред над којим се уздиже Христос поврх клавира, благостање и доброта уједно. Гијов отац је био правичан уколико може да буде правичан неко ко је богат. Мако је мајка говорила детету о богу, отац му је још чешће говорио о Француској. За Гија је Француска била као нека огромна жена-ратник, права и светла погледа, нека врста Јованке Орлеанке са цртама његове мајке, а крај њених ногу пружали су се предели огромних река и катедрала, мудрост земље насељене научницима, уметницима, занатлијама, озбиљним људима, слатким девојкама,

У породичном кругу ништа није кварило слику тога сна, и све што би новине или разговори уносили споља, чак и кад му је било шеснаест, седамнаест година, ако би се само супротстављало светој претстави коју је о својој земљи имао, Гиј би то одбацивао лака срца: то није била Француска. Његов свет који је примио као откроРење неба, био је у складу са живстом који је њему пружен; своје страсти је унео у опасне и тајанствене подвиге скаута који су му допуњавали књиге из детињства, приче о црвенокошцима, филмове с преријама и жаљење за витештвом и то жаљење за витештвом коме би се посветио, жртвовао му своју чисту младеначку снагу мало упућену уживањима, а сву спремну за физичко трошење у напорима.

Свим бићем дивио се Жерару, старијем од себе две године, високом младићу плаве косе као слама, опаљеног лица чак и о Божићу, шиљатих зуба као у младог курјака; официрско дете, Жерар је ступио у војску. Једнога лета међу ватрама које су запалили у шумама Вогеза, Гиј је издржао прве пробе посвећења. Жерар је његовом рамену приближио усијано гвожђе, пут је зацврчала, али се Гиј није ни помакао с места. Мати му је после била бесна, начинила се читава галама из тога. Гиј је поштовао своју мајку, али је са прикривеним поносом провлачио руку испод кошуље и дотицао се ожиљка.