Naša književnost

74 Наша књижевност

Овај би догађај био неразумљив Елизеу или Марселу, да им јео томе неко говорио. И доиста, узмимо, ето, Марсела, његове сањариде. Живот му није дозвољавао да их одваја од себе. Ако је Гиј и могао да затвори очи над обичним, тихим и смиреним пејзажом својих снова, Марсел је једино имао права да будан сања, на живи делујући сан, који обухвата ствари најобичније, машти најнеприступачније, на сан о будућности, где се мења чак и свет од кога се он никако не одваја. Једва да је имао шеснаест година, а ти снови су га већ водили међу друге људе, који као и они говоре 0 оспораваном хлебу, о неправда ма, о гњеву. У ХШ кварту, усред тешког и жутог дима своје фабрике, сада већ радник на хемиским производима, живео је млади Марсел са сваковрсним сиромашним и чудним људима. Покупили су се они ту били са свих страна света, у том тако лепом и тако страшном Паризу, сваки је доносио собом своју дугу људску историју, која се не може објаснити само књигама са илустрацијама, авантурама без заноса, дирљивим падовима. Једнога првог маја Марсела су пробу“ дили пуцњи, и, пошто је у брзини сишао на улицу, имао је пред собом призор опкољеног радничког предграђа Јованке Орлеанке, из кога су очајници, са прозора необично бедних ћумеза пуцали у ноћ пре пуну полиције и војске, и где су се ковитлали рефлектори осветљавајући црвене пожарничке пумпе, барикаду на улазу у град, и наједном, на неком спрату, преплашену жену, иза погођеног побуњеника посред срца. Па ни касарна није њему могла да открије свет малога скаута Гија, у коме се у хору пева око ватре и има она побожна претстава о Француској. Кад је дошао на отсуство у Париз јуна 1936 годние, Марселу се учинило као да се нека врата у круг окрећу, нашао је целу варош узбуђену, није био празник, а људи (НЕ враћају кућама да спавају, мувају се лево десно без престанка, а градска стража позвана, као да се уплашила, па се негде крије. Били су то велики штрајкови, весели, уз хармонику и окарине, са великим транспарентима и објавама, обојеним црвеним и црним словима. Снага радника зауставила је машину за зарађивање новца. У галеријама Лафајет, претвореним у огромне одаје за спавање, звезде из мјузикхола дошле су да певају продавачицама, малој Марији, која му је постала пријатељица, жена.

И шта би Гиј могао да разуме од опијености, заноса тих дана" Разноликост људи и снова: једне вечери је неки Талијан, емигрант, у крчми на булевару де Г Норна!, сјајних очију, говорио Марселу да је најзад нашао Француску, ону 0 којој се некада причало по пред“ грађима Милана, ону из четрдесет и осме, ону која је у свима светским

градовима који крваре, прокријумчарена песма... Попио је био мало. Певао је Марсељезу на своме језику... Разноликост људи и снова; и Елизе у свему томе... Ништа ни-

сам рекао о сновима Елизеа. Сањао је само о себи. Нека пропадне свет, и родбина, и сви остали, само да он узмогне, макар и пролазно,