Naša književnost

Младићи 79.

небо било и даље исто онако плаво: људи и сувише теже томе да своје пролазне несреће сматрају као најважније. А зар мало село, покрај имања рођака који су правили коњак, није, упркос свему, ипак било срећног Е

Можда је постојала и скривена жеља да се већ једном отараси својих рођака са Севера, који су им сметали помало, мора се рећи, у њиховоме лепом, тихом дому у Шаранту; и рођаци из Шаранта су све чешће говорили о економској обнови. Бесумње су и били у праву: требало би поново отворити фабрику. ·

Нашли су кућу опљачкану, натписе готицом прикуцане на дрвећу у парку. Испочетка је Гијов отац побожно слушао све нове наредбе.

Легија, Национални спас, Повеља рада... Гиј је понављао што је и отац говорио: да се несрећа садржавала у самој тој политици. Та нас је политика и довела довде... И кад је Маршал почео говорити про-

тив политике, и у почетку се за њим пошло. А гле сад: шта око њега у Вишију радег Политика, гадна политика.

Као и Марсел 1939, и Гиј је пролазио кроз извесну кризу. Како је то почелог Било је то нешто тамно. Погрешно се верује да се очи отварају само кад зато има неког разлога. Докле год је могао, Ги] је приписивао околини, а не самоме. Маршалу, све што му се у Вишију није допадало. А што му се није свиђало у Вишију није било оно најгоре. Узнемиреност нека, пре него разлози. У општој пометњи Четрдесете, Ги] је, као и његов отац, веровао Маршалу седе косе, избледелих очију, његовим старачким речима, Речи које је чуо од њега биле су основа његове вере... То није био само случај Гијов. Има увек несразмере, говорили су му, између сна и стварности. Али се он није задовољавао тим објашњењем: њему је значила његова Француска, њена херојска слика, као што је Марселу година дана раније вредео његов сан о светском братству. Стварао се јаз између њега и оних око њега. Бојао се онога што би његова мајка могла да мисли. АХ, кад би Жерар сад био овде! Прошло је више месеци без вести од њега; затим једна карта, са једва неколико наштампаних редака, донела је из Помераније стереотипне речи, између којих није било места 32 питања.

Касније, вести писане оловком пружале су из Сталага мало објашњења о ономе, што је мислио Жерар. А колико би му питања Гиј могао поставити... У почетку четрдесет друге, једно нешто јасније писмо говорило је о неуспелом бекству из казненог логора. Затим ћутање.

Као и Марсел 1939, Гиј је пролазио кроз пакао сумње. А био је мање наоружан да се брани. Мало је шта од живота знао. Речи су имале на њега више дејства. Речи тако крупне, тако племените... Кад је његов отац почео да помаже своје раднике да се извлаче од принуднога рада, Гију се свалио тежак терет с груди и осећао се врло поносит. За то је он сазнао тек касније, кад је једном прекршио наредбу И отишао да види своје, прелазећи кришом демаркациону линију (још један скаутски подвиг,..). |