Naša književnost

80 Наша књижевност

Јер он је, пре годину дана, пребегао у јужну зону, где је ступио у групу скаутских Другова. И имао је ту да се бори у себи са многим питањима савести: да прима само један део онога чему су га учили. Требало је ћутати, подносити да се пред њим кажу извесне ствари које су биле део велике, мучне конспирације, у коју је, како је он веровао, земља ушла... У његовом сну, старом скаутском сну, није се никада лагало. Тешко је било примити да се лаже: учинило му се да је много лакше убити, чак и некога који не може да се брани...

Постојала је између обе зоне изненађујућа разлика у температури. Да Гиј није дошао да види своје у јужној зони би му можда извесне ствари остале неразјашњене. На југу свако је обазриво ћутао, сусед суседа је гледао с неповерењем. Већ од демаркационе линије, па чак и нешто мало пре него што се она пређе, успостављало се неко опште саучесништво, почев од погледа људи на овом исувише објашњивом тумарању путника сваке врсте према пролазима који су били јавна тајна. А у северној зони... Северна зона је била сасвим друга земља, са побуном у крви, са речима пркоса на уснама. Чак је и мајка рекла Гију: „Требало би да и вама мало дођу Швабе, као што их ми имамо, да, то би вама требало“...

Али по повратку у то своје продужено детињство, међу другове из одреда, он је пуштао да га носи општи ток. То дизање тробојке било је за њега церемонија на коју је он увек био толико осетљив, да су му сузе ударале на очи. Зашто је било потребно да извескви његови другови држе неподношљиве говоре, који револтирајуг не дискутовати. Не слушати...

Ретке новости које су му долазиле од рођака из Шаранте стварале су рђаво расположење код њега; ти људи нису више могли да напишу нешто природно, човек би чисто рекао да чита париске новине... Чудна је та манија понављања оног што је штампано, та потреба за сталним узрујавањем. Уосталом потпуно узалудно. могао је Гиј волети колико год је хтео да изиграва црвенокошце, али није имао ни најмању жељу да пође на Беретину, да му тамо промрзну ноге, како су му саветовали, са нешто мање грубим речима.

Али виши и од самог начина увођења у доктрину, њега је узбуђивало оно нарочито другарство у логору. Кад се известан број другова истих година реше да предузму на себе, из све своје младости и све сво“ је снаге, задатке који управо својим унижавањем опијају... и кад се непрестано апелује у вама на оно што је у свему томе најмање заинтересовано, и кад је апсурдност на који се начин време употребљава таква да постаје изазивање, нека врста употребе безумне племенито“ сти, без обзира у чију корист, и баш и не питајући се у чију корист, ..» и кад вам се непрестано пуне уши да је ово велико искушавање младости, које јој даје лепоту, у суштини једна стварност новога режима, и да вас колико јуче још нико не би учио да рукујете