Naša književnost

Младићи 83

Ред је био да Елизе помаже нешто и својима, вади шаргарепу, оплеви двориште, окопа башту. А он се губио у брежуљцима. Отац му је био исувише стар да га туче; а сестри се безобразно потсмевао. Ови сеоски послови били су недостојни њега. Нека га сви сматрају за ленштину! Најважније је да га не откидају од његових сањарија. Уосталом, кад би му та његова исувише очигледна лењост постајала помало и нелагодна, задовољавао се да лаже: тврдио би најпре да је морао да пружи помоћ овоме или ономе; затим, ухваћен у лажи, измислио је причу о некој својој тајанственој заузетости; и пошто се то објашњење показало као згодно, поновљено, постало је обично, и чак тежило да се утврди као нека врста породичне легенде.

Елизе је хтео да га се боје. На Немцима му се баш то и свиђало што су они умели да задају страх. Кад би се причало о ономе што су они починили овде, или онде, људи би склапали руке од ужаса, али је Елизе то у срцу одобравао. Наслађивао се најстрашнијим анегдотама. Никад се неће довољно зла починити овом свету идиота. Али је главно било да се постане важан. Правио је с времена на време тајгнствена мала путовања до вароши Валанс, а можда и даље, одакле се враћао задовољна изгледа. Људи на то нису обраћали пажњу, иако је он настојавао да их заголица. Исто колико и на његове примедбе када је говорио да је у служби Безбедности. Знали су га добро, и његове лажи; таква је била и она његова манија да себи прикачује свакојаке значке... Па и ви то можете себи набгвити, у дућанима, или ја... Чак и није знао шта је све то што на себе меће... Па писма која прима преко поште! Како их само вади пред другима» Писма из Валанса, судећи по печатима. Ћушка их људима под нос Увек све из Валанса. Замишља да има моћне везе, прави се тајанствен. Желите ли да знате какве су биле те његове везер Е па ево, казала ми је његова сестра, поштарка: сасвим просто он сам пише та писма, па иде у Валанс да их баци у сандуче, дабоме!

А, то су дакле та његова мала путовања!

Марсел је и по други пут умакао. Овога пута из француског затвора. Из страшне тамнице Сент-Етјен. После шест месеци гладовања, гушења, мрака, ужаса. И то баш у тренутку када се Немци нису више задовољавали својим комадом Француске; потребна им је била цела земља. А тада су код свих младића наклоњених сновима, ти снови, ма колико да су код једног или другог били различити, престали да буду потпуно одвојени од живота. Предмет њихових снова био је у самоме животу, једно исто са њим и самим тим. Циљ већ више није био много друкчије од Марсела. Налазио је повода за своја сањарења у најситнијим појединостима свакидашњице, схватио је да се до великих ствари дола. зи када се води рачуна о малима, кад се примају невидљиве дужности, обичне. Све је сад за њега постало доживљај. Требало је бити смелим да би се дисало. Скаути и радници почели су да личе једни на друге,