Naša književnost

84 Наша књижевност

да се разумевају. Наравно, нису говорили баш потпуно истим језиком. Али у суштаственим речима разумевали су једно друго. Речи можда нису значиле исто код једних и код других, и то је обичан неспоравум у разговору. Важно је било што су се, иако неспретно, служили истим речима у истом циљу.

Велики је то тренутак у животу једнога народа кад се сви, или бар већина, труде да употребљавају речи у њиховом стварном значењу; а страшан је тренутак у животу кад се понова они који су престали то да чине почну да играју речима...

А у оно време није се више играло.

Најзад су се Марсел и Гиј срели. Ох! није то било нешто нарочито... Марсел је могао да пође само једним путем, партизанским, у „маки“ одреде. Што се тиче Гија, он је још можда и веровао да је све ово само велика скаутска игра, али је могао да уради и друкчије, отац му је то и предложио... Својеглав поступак. Били су, дакле, обојица у празном салашу, који је био упола без крова, негде око Бурдоа, у пределу пустих и окомитих долина, у земљи опорој, са порушеним кулама, које још увек носе трагове верских страсти, због којих се људи клали пре двеста година.

„Двеста година, рече Марсел, па није то баш ни тако много...

Гиј ништа не одговори. Није био прстестант, али помисли да нам ни четири године од оног времена од кад је Марсел био дивљи антиклерикалац. Гиј је умео да запали ватру на највећем ветру, и да изведе још три или четири слично скаутска трика, али је Марсел знао све да ради. Био је то мајстор за све, као ретко ко. Да направи сто, клупу, да оправи напуштену пећ, да спроведе електрику...

Било је нешто што није хтео да ради: да зАЕфље теле или овцу, чак ни зеца. Гиј је још мање то знао, срећа што је са њима било младића са села за које је то обична ствар, која их не дира у срце. Кад се овако живи у природи, човек се мора снаћи и све радити сам. Што се мора, мора.

Кад су први пут бацили пругу у ваздух, изгледало им је то чудновато. Нарочито Гију. Уништити ... Марсел није толико о томе размишљао: „Што се упропасти, може се понова саградити, и Канте

Међутим: за Гија поновно изграђивање свих тих уништених ствари, моста, стуба, обавијало се неком мистеријом, и није био сигуран да ће и сам у томе учествовати једнога дена.

„Гле погледај, рече Марсел, овако ћеш поставити пластику .:-

„Пластика“ је била мекана маса, као нека врста обичног, чедног жућкастог воска, скоро белог. Пре неке ноћи су им падобранима бацили тога прилично.

Бурдо је сасвим на југу од П..., у пределу Дрома. На свим странама је било малих група као што је њихова. Многи од њих су веро-