Naša književnost
86
Наша књижевнбст
је то син Претседника Трговачке коморе. Многа кола су одлазила у правцу куле, С..., која је доминирала тим крајем. Господа са изгледом официра у цивилу. Елизе је у више махова лутао тим крајем. Да то му је и био посао, зар не, да сазна шта се ради. Кад је неко у служби Безбедности...
„Престани већ једном, рекла му је сестра — боли ме стомак од твојих прича...“
Нека она само слеже раменима! Видеће се већ, видеће.
Једно јутро бука камиона, устумарали се људи по месту П... Швабе... Питали су за пут у С... Треба благовремено обавестити групу. Један бицикл се изгубио пречицом.
_Елизе је посматрао пролаз колоне. На челу колоне била су нека црна кола, унутра два Француза. Један ауто-топ, затим камиони са људством, било их је сигурно двеста, са упереним митраљетама, готовим да опале... Сила... Ах! пред овима неће дуго издржати хвалисавци из П... Овима се неће потсмехнути. Смејао се притајено страху жена, скривених иза прозорских застора: дете сада каћиперке!
„Маки“ група је успела да умакне, изгубив нешто свога оружја, малу радио станицу, али главно да је... На кућу чика Рапена читав сат су пуцали Немци. Не приближавајући јој се. Сасвим су је уништили запалили што је остало, кад су се уверили да нема више никога унутра. А убијен је сасвим случајно, један старац, који је све то посматрао на триста метара одатле, иза дрвета.
П... је живео у страху. Али ипак не толико, да један од Рапенових синова не би смео да научи памети Елизеа кад му је опалио шамар због једне несмотрене речи о изгорелим сликама. Елизе баш нема среће. Неки дан Мартини, данас... Тај јадни лажљивац више и није знао шта говори. Па да кад човеку спале кућерак, неће се пустити да му још и неки балавац држи придику... Свако добије што заслужи... Нисте га чули» Па рекао да свако добије што заслужи...
Више пута је и Марселова и Гијова група морала да мења скровиште, Једаред некакав милиционар у суседству, онда једно обавештење из Валанса... Није то била лака ствар сваки пут наћи неко згодно место, које не би било у исто време и замка, са изласцима који се лако чувају, а где ветар не дува исувише јако.
За Гија је Марсел био као књига која говори о некој страној земљи, И рекао му је то једнога дана. Било је то после оног задатка који се рђаво свршио, кад су жандарми на њих пуцали, и оборили малог Бернгра.
„Уосталом рекао је тад Марсел, и ми смо Француска...“
Морало се то и признати, и да Француску не чине само катедрале, и простране куће, са политираним намештајем. Француска је исто тако и земља свакодневне беде, са са декором од рудника, ћумеза, почаБавелих барака, земља где живе људи као ови овде, које је Гиј до-