Naša književnost

Младићи 87

сад виђао само издалека, и који, свакако не говоре потпуно истим речником али који на свој начен имају осећање величине... Бернар, на пример. Шта је њега довело Мали човечић кога никад нису уплашиле тешкоће, и који је устајао пре свију, диринчио и кад се то од њега није тражило... Нико не би рекао да је он у грађанству био књиговођа. Имао је и сувише јаке руке за једног књиговођу. Погрешно је мишљење владало о књиговођама... Кад су га повели у малом камиону, ноћу ... као и оно Жерара у рано јутро у барском пределу, уз кричање барских птица...

Бернар је добио замену. Једанаест ипак. Они нису презали од опасности, од непроспаваних ноћи. Једног дана их је обишао један човек. Опуномоћен из централе, говорио је са много озбиљности. Тра' жио је од њих да ураде нешто нарочито. Они су се у почетку устезали. Затим им је један други, високи, бубуљичав, већ седе косе, снажног потиљка, са платненом кошуљом затворене боје која као да ће да га задави, објаснио ствар. Неко је то морао да учини. Кад би сви имали и сувише обзира... Безбедност свију била би у том случају у питању. Такве ствари се подузимају само кад је потребно, са сигурним доказима у рукама. Њихова група је била позната као озбиљна на делу. Зна се да се на њих Француска може ослонити.

Отишао је, примљено је. Уосталом зар је и било могуће не примитиг Ги] је био сагласан с тим, али није могао заспати. Ноћу, кад се преко ноћ дигао, јер је било хладно, а и ватра се угасила, другови увијени у покриваче, уједначено су дисали; он опази Марсела, који је био дежуран и посматрао га.

„И ти мислиш на оног прошапута Гиј.

— Да, рече овај, — али не на исти начин као ити...“

ж ж ж

Мартини, кад су га Швабе затражиле са шесторицом унутра, прошао им је испред носа; нису га познавали. Налазио се код хлебара у П..., изишао је савијајући цигарету. После Мусолинијевог подвига, могао се читати у новинама позив Италијанима да дођу у Валанс, да се регрутују, и бог би га знао шта „|Фш. Али овај остајао и даље тамо, да на миру сече дрва. Самоћа му је била досадна, уживао је глас насртљивца на жене. Али се лако могао уразумити, упркос сатирског изгледа.

Кад се једном дочепао брежуљка, трчите сад за њим!... Пролеће је већ било дошло, дивно пролеће, рођено из свеколике трулежи рата, свакако, чим је толико лепо. А човек из шума се изгубио у декору посеченога дрвета и мокрих дебала који се водом спуштају, са бадемастим пупољцима на црном сјајном грању.

Официр се најзад распита код четворице, петорице, оде у општину, знао је да је тај Мартини, Ђузепе, рођен... да, 1908, у Пођибонзи,