Naša književnost

Младићи 89

Елизе се наплаћивао за читаве године ћутања, презирања, осамљености. Ах! Он би врло радо ступио у Милицију, али је боље имати посла са богом, него са његовим свецима, зар нер И ону будалу Мартини, познавао је, добро, дрвосечу. Лако је њега наћи. По свој прилици да се сакрио код Шевала, сточарског трговца, с којим је био добар другар, у В... Није требало да га траже овако, отверено. „Рекао сам то у свом првом писму. Друго сте добили2 Досада нисам смео

да дам своју адресу. Али када сам видео да траже Мартиниа.... Више сам волео да вам лично објасним... Нисте много оклевали да дође. те... У мом другом писму...

— Овог“ упита један од господе, смеђи.

Елизе га познаде. „Да, то је друго. Али сам спремио још једно, гле, чекајте, чекајте ...“ Претурао је по џеповима, није га нашао. На крају, био га је ставио у новчаник где је — доиста необично — носио и слику са свог првог причешћа.

Плави узе писмо и слику, у забуни. Махинално је прочитао под сликом у сепија боји, ову златом уоквирену свету реченицу: Пустите децу к мени, и некако нагло врати сопственику ту побожну успомену, задржавајући писмо са адресом: Командантури, Валанс, Сумње није било. Био је то исти рукопис, иста напомена као и на оном које им је послато.

„Видећете, рече Елизе, ту прилажем листу свих Головаца, свих који слушају Лондон... О! ти се не устручавају. Кад бисте само то чули увече, у девет и четврт.“

Баш су прешли онај успон где се пут губи у некој врсти теснаца са малим удубљењима. Ту су људи из „маки“ група у више махова „реквирирали' аутомобиле. А нешто даље, пут поново силази у долину, која се окреће, окреће и окреће... Прво лишће и дивгн влажан ваздух.

Смеђи је спустио руку шоферу на раме. Кола се зауставише. „Биће нам овде добро за разговор..." Елизе је оклевао, гурнуше га. То је био крај који је он добро познавао, где се пут надноси над долину, не исувише дубоку, али са стрмим нагибом, између багремова, које ће касније, кад им дође време, процветати и дивно напајати мирисом ово још црно место.

„Шта је тор Али молим вас, Господо!“

Повадили су револвере. Глас се Елизеу загушио у грлу. Није више схватао. Чак је прошло неколико тренутака пре страха, пре него што је почео да га обузима самртни ужас. Није било пријатно погледати, онако зелена. Још су га даље гурнули према нагибу . Нису ништа објашњавали. Сасвим је непотребно и било. Ноздрве Елизеја су подрхтавале као да су узалуд тражиле мирис багремова. Плави је тамо приметио ситне грашке зноја. Сан Елизејеа смешао се изненада са стварношћу, са ужасном стварношћу. Доживљај.